KAKO VAM DRAGO

Predstava Kako vam drago u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je neverovatno dobra. Toplo je preporučujem svima. Šekspir adaptiran za savremenu publiku, mladu publiku do koje definitivno treba dopreti. 

Fantastično sam se smejala, osećala sam se pročišćeno reakcijom na predstavu u kojoj igra fenomenalna glumačka ekipa. 

Kada đacima predajem Šekspira, uvek imam bojazan kako će ga prihvatiti. Nije Šekspir "težak", ali je njima teško svarljiv, jer je jezik i stil pisanja, da ne pominjem stih, ono što današnju decu odbija. A Šekspir je besmrtan i šteta je živeti, a ne suočiti se sa njegovim viđenjem sveta koje nužno postaje svačije viđenje sveta. Majstorija. 

Kada čujete imena ekipe koja ga predstavlja publici (Voja Brajović, Nikola Đuričko, Nebojša Glogovac, Marinko Madžgalj, Nada Šargin, Sonja Kolačarić...), može se odmah zauzeti stav: uvek ista imena glumaca, stalno ti glumci, isti, reditelji igraju na sigurno, pune sale, marketing...bla,bla...nema tu umetnosti...bla, bla...
To je život, to je borba "u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu". Impresivno je da neko uopšte ide u pozorište u Srbiji danas radi sopstvenih htenja, svog gušta, a ne zarad medijske popularizacije. Impresivne su reakcije i lica dece koja su u pozorištu i upijaju, a niko ih pre nije tu doveo ili im o tome pričao. Impresivan je Šekspir danas, u 21. veku i treba ga umeti, po svaku cenu, predstaviti mladima, pa i starijima koji ga nisu doživeli, a takvih kod nas ima za izvoz. 

Osavremljeni divni pisac, kroz sjajnu glumačku veštinu i bravuru, gde jedan glumac igra više uloga ( Madžgalj tri različite u istoj predstavi, a Voja Brajović dve) uspešno je prodro do uma publike, a meni najvažnije ove mlađe publike  kojoj ćemo ostaviti kakav-takav svet.

Katarza smehom, umetnički patos. Predivan osećaj naslade lepim, ne kičom. Kidanje glumaca da budu što bolji, njihove vešte i originalne interpretacije daju predstavi pečat koji zaslužuje, uspešnost. Pa, neka je i igranje na sigurna imena, pa neka je i ne znam sve kakav trik, ali jedino na ovom obrazovnom terenu opravdavam da se do cilja mora po svaku cenu. Ako možemo da progutamo razne druge nam imputirane bljutave sadržaje, zašto ne bismo i ovaj otvorenog srca, jer je dobar i zaslužuje pohvale. 




Otiđite, pogledajte. Smejte se i divite se.  ČOVEK NIJE SVESTAN KOLIKO JE INTELEKTUALNO ZAKRŽLJAO DOK NE ODE U POZORIŠTE. U međuvremenu, čitajte!

PREOBRAŽAJ-KAFKA

Preporuka za čitanje...

Nous ne classerons pas Kafka inclassable (Ne svrstavajmo neuvrstivog Kafku)

Kafkina pripovetka "Preobražaj" počinje potpudno apsurdnom situacijom - trgovački putnik, Gregor Samsa, probudivši se, shvata da se pretvorio u ogromnu bubu. Oseća se čudno, nelagodno mu je jer ne vlada u potpunosti svojim pokretima. Osim toga, jedino što ga muči je činjenica da nije otišao na posao i da će mu na tome biti zamereno.

Kafka u ovom delu prikazuje otuđenost Gregora. On je čovek, ali sasvim je drukčiji, različit i stoga ga niko ne voli, cela porodica ga mrzi i želi ga se rešiti tako da bi ih što manje osramotio. Jedino se sestra brine za njega. Uprkos  svemu,  Gregor je usamljen jer je sav njegov svet mala soba iz koje ne sme izaći. Jako se bojao oca  zato što je ovaj bio u stanju da učini sve samo da bi ga se rešio. To se i dogodilo, on je bio krivac za njegovu smrt kad ga je pogodio jabukom u leđa. Mama ga je volela, ali ga nije želela videti. 

Izgled Kafkinog sveta izgleda pomeren, ali to je zato jer ovaj pisac prividno normalan izgled našeg sveta pokazuje kao sulud ne bismo li mi shvatili njegovu besmislenost. On je oštar kritičar svoga vremena, a u ovoj pripoveci ta oštrina je britka i jaka, potkrepljena cinizmom i crnim humorom.

Kada glavni junak pripovetke prihvata činjenicu da je insekt, buba, tog momenta počinje nejgov kraj. Žrtva koju je činio za porodicu biva uzaludna, a licemerni i lažni međuljudski odnosi daju svevremeni pečat ovom delu. Za Kafku postoji samo uslovljeno vezani junak i svet u kome on ne živi i kome ne pripada. Za Kafku je svet predmet straha i težnje i ne libi se da ga iskrivi u cilju prodiranja do naše svesti.

Za sve one koji vole intelektualno čitanje, za one koji se ne plaše da istražuju sebe, jer to se Kafkinom literaturom postiže, za one koji znaju da Kafku ne treba povezivati s biografskim tiumačenjima već samo kao svedokom čovekove nesigurnosti i otuđenosti u svetu, ništa bolje nema nego ova pripovetka koja će vas uzdrmati do te mere da sagledate ogoljenost ljudske egzistencije.

Iracionalnost u Zmajevim "Đulićima uveocima"

Preporuka za čitanje...




U modernom vremenu trebamo se vratiti starim vrednostima, a knjiga je najbolji put za tako nešto. Zmajeva lična porodična tragedija (smrt žene i petero njihove dece kojima kao lekar nije mogao pomoći) je uzrok ovim divnim stihovima. Đul je ruža, njegova se supruga zvala Ruža, a ja vam predstavljam iracionalno u "uvelim ružama"...

         «Ljubav», keže Šarl—Luj Filipova Mari Donadje, «to je sve što nemaš».Prava stvarnost života bila je skupa  cena romantičarskoj veštini življenja, te su je oni zamenjivali drugom, onom poetskom i čisto duhovnom. Na rubovima njihovog ličnog sveta lebdeo je rizik i strah od tragično tužnog kraja bez povratka. Nepisani zakon vladao je u šapatu tog bestelesno svetlećeg sveta: okrenuti leđa stvarnosti. Velika ljubav uvek ima nečeg asketskog.

           Pesnik u ĐULIĆIMA UVEOCIMA zalazi u oblast metafizičke lirike, dotiče se metafizičke ljubavi i njenog smisla. Primarni motiv u ovoj zbirci pesama jeste ircionalni svet pesnikov, a na njega se naslanjaju sekundarni motivi: opštenje sa umrlima, san, tuga, nadzemaljski glasovi...

       Za razliku od ostalih romantičara, koji bi uzeli tamu i noć kao vreme mističnih događanja, Zmaj je okrenut svetlosti. Za pesnika je svetlost suština sveta. Po mišljenju mnogih kritičara, njegova pesnička vizija je još od ranih dana pod opsesijom svetlosti. U njoj on vidi sliku čoveka, a u njenom strujanju opšti duh sveta, apsolutnu ideju. Živi primaju u sebe svetlo mrtvih, a duše umrlih se spajaju u oblik praegzistencije.Kada god želi da ostvari kontakt sa umrlima, Zmaj će videti svetlost. U nekim trenucima ona će biti previše jaka, kao i pesnikova želja za pokojnicima.

      Pesnik ne vidi jasno, likovi se stapaju, razliveni su i magloviti. To je haotično stanje duše. Laza Kostić je definisao sa originalnim pojmovima dva polariteta ljudske svesti: stanje apsolutne sreće nazvao je RAJEVINOM, a njoj suprotna je BEZNJENICA, stanje apsolutne tuga, stanje bez nje. Veći deo književnosti romantizma nastao je između ova dva prioriteta ljudske egzistencije.

Miodrag Pavlović tvrdi da je Zmaj konteplacijom smrti dolazio do svojih eteričnih pesama, do svoje spontane metafizike, do svog sanjarskog vizionarstva.

Gde se razdvajaju JA i svet, duboka sadržina i letimičan utisak? Sva pitanja koja počinju sa gde, za Zmaja se završavaju odgovorom: na granici između realnog i iracionalnog. «Kao simbol, smrt je prolazni i uništavajući aspekt postojanja. Ali ona isto tako uvodi u nepoznate svetove; u tome se vidi njezina dvojakost. Smrt je otkrovenje i posvećenje. Svaka inicijacija prolazi kroz fazu smrti pre nego što će otvoriti pristup novom životu. U tom smislu, ona ima psihološko dejstvo i značenje: oslobađa od negativnih i regresivnih snaga, oslobađa snage duha što uznose. Ako biće koje ona pogodi živi na duhovnoj strani, ona mu razotkriva polje svetlosti.»

         U prilog kompleksu iracionalnog i ĐULIĆIMA UVEOCIMA doprinosi i motiv sna. Dok je Kostić ratgraničavao prostor «među javom i međ snom», Zmaj ih nije mogao jasno odvojiti.

Oniristički događaj može pružiti ono što stvarni svet uskraćuje i otkriri stanje zadovoljstva ili nezadovoljstva u kome je energetski kapacitet (libido) subjekta. Ponekad je raskorak između sna i jave toliki da dobijas patološki značaj i da odaje u samom libidu nesrazmernost koju ništa ne može da kompenzuje. Gete smatra da je ljubav postojala ranije u preegzistenciji, kao nešto tamno, iracionalno: voljena mu je u davno prohujalim vremenima bila sestra ili žena. Zmaj je negde na sredini između Bodenštetove istočnjačke bajke i geteove iracionalne lirske metafizike.

        Kao i za Platona, i za Zmaja je duša besmrtna. Ona nema nikakvih granica. Za vreme sna duša se odvaja od tela i snova koje donosi sa svojih putovanja saopštavaju joj duše pokojnika s kojima je razgovarala.

        Po Jungu duša odgovara psihološkom stanju koje u granicama svesti mora imati stanovitu nezavisnost. Ona označava odnos s nesbesnim, sa svetom duhova. Zbog toga duša u sebi uvek ima nečeg zemaljskog i nečeg natprirodnog. «Duševni sloj iz koga proizilazi Zmajeva poezija, i pesnička moć koja je formira, prikazuje nam se kao tajna baš u svojoj jednostanosti, a možda se tako prikazuje najviše samim pesnicima drugih duševnih slojeva. Vasionska težnja EROS, ostala je u Zmaja u sloju duše koji bismo mogli nazvati čisto životnim funkcijama, omeđena je u njima, a kad dodiruje nebo i večnost, dodiruje ih nošena zemnom ljubavlju i tugom. Težnja takvih pesnika ne putuje kroz divote i pustinje duha i vasione, ne otkida se od tople grude radi nedomašnih horizonata. Sreća i bol, rađanje i smrt, progovaraju tu jezikom prostim i zagonetnim, njišu se na isto takvim melodijama».

        Sasvim je očigledno da za pesnika tuga ima sve atribute žive ličnosti. Sa njom Zmaj razgovara, svađa se, miluje; ona ga teši i pazi, ali i nervira. Sve to jako dobro podseća na jedan ljubavni odnos. Kroz tugu se on sjedinjuje sa imaginarnom dragom i u tim momentima počinje muzika UVELAKA. To je mesto gde se doživljava harmonija i lepota univerzuma. Pesnik se tugujući prečišćava unutar svoje duše, diže se do ideala, te, s toga, tuga ima i kataraktičko dejstvo.

Ima u istoriji književnosti sličnih sudbina, pravih prokletstava, ljudi koji nose reč BAKSUZ ispisanu tajanstvenim slovima u vijugavim naborima čela. Slepi anđeo ispaštanja dokopao ih se i šiba ih iz sve snage za nauk drugima. Uzalud oni u svom životu pokazuju darovitost, vrlinu, ljupkost. Šta sve nije činio Zmaj da razoruža sudbinu i da bi umilostivio sreću? Postoji li,prema tome, neko đavolsko proviđenje koje priprema nesreću još od kolevke, koje baca sa predumišljajem uzvišena i anđeoska bića u neprijateljske sredine, kao mučenike u arenu?

           Uzalud se oni otimaju, uzalud se prilagođavaju navikama sveta, njegovim predostrožnostima, njegovim lukavstvima; oni će biti još oprezniji, zatvoriće sve izlaze, zastrće prozore protiv zalutalih metaka; ali će Đavo ući kroz ključaonicu; savršenstvo biće slaba tačka njihova oklopa, a neko izvanredno svojstvo začetak njihovog prokletstva.

           Završna strofa Poovog «Gavrana» najbolje će odslikati celokupnu sudbinu J.J.Zmaja. Crna zloslutna ptica nije samo paralela Uveoku LIV, već odabrane reči koje su zla kob ovoga pesnika:

«I taj Gavran, šuteć samo, još je tamo, još je tamo, 

Na Palade kip je sjeo, što se iznad vrata diže, 

Oči su mu slika prava zloduha što sniva, spava, 

Svjetlost, što ga obasjava, na dnu njegovu sjenu riše, 

Moja duša iz tih sjena, što mi sobu kriše, 

Ustat neće-NIKAD VIŠE!»

JELENINO ODSUSTVO U ANDRIĆEVOM DELU JELENA, ŽENA KOJE NEMA

Moj predlog za čitanje...

Kada kažemo da nekoga nema, time ukazujemo na njegovu odsutnost. Lakše bi bilo pisati o prisustvu onoga ko je već tu ili ko već postoji nego dokučivati simbole nečijeg fiktivnog ili realnog neprisustvovanja. Kada neki umetnik podvlači da nekoga nema, na nama ostaje da osetimo nijanse u nemanju: da li te osobe nikada nije ni bilo niti će je ikada biti, ili je postojala pa nestala, ili njen izostanak predstavlja neki skriveniji sloj značenja. Mnogi su pisci izgradili svoja dela upravo na ovom neobičnom i nadasve interesantnom problemu.

Ne možemo govoriti o odsustvu, a da ne spomenemo triptihon o Jeleni, Andrićevoj Jeleni. Piscu se Jelena, žena koje nema, u prvom delu javlja kao priviđenje, kao uzvišeni simbol čežnje i lepote, jer Jelena se javlja u magnovenju kao sen koja brzo nestaje. Kasnije dolazi preplava tuge jer realnost opominje da je Jelena ''žena koje nema'', da je ona avet i prisen, bez znaka i oproštaja.

U drugom i trećem delu triptihona, Andrić nam opisuje kako mu se Jelena javlja na putovanjima, na ulici i drugde. Te časove ispunjava izvesno svetlosno ozarenje, svojevrsna euforija, o tim pojavama sada se govori gotovo u himničnom tonu sa težnjom da sva intimna poređenja prerastu u simbole ljubavi i lepote. Tako da ova proza polako postaje pesma o iščeznuću, o večno prisutnoj tajni, o nejasnoj, ali i neugasivoj žeđi za dokučivanjem i odgonetanjem života.

Tipologija fantastične priče, čiji je zadatak, po mišljenju Erika Rabkina, da otkrije i objasni istinu duše, dostigla je danas neverovatnu razdraganost, pa se u novijoj literaturi više i ne govori o žanru književne fantastike nego o fantastičkim žanrovima klasičnog i  modernog tipa. Tu se ubrajaju:

•    1)priče o duhovima, utvarama i avetima(tzv. Gotske priče i romani);
•    2)priče o priviđenjima, preobraženjima, snovima i predskazanjima;
•    3)grobljanske priče o vampirima i vukodlacima;
•    4)mađijske priče i bajke o vešticama, vilama i čarobnjacima;
•    5)alegorične priče o životinjama;
•    6)satirična fantastika;
•    7)utopije i antiutopije;
•    8)naučna fantastika;
•    9)avanturistički kriminalističko-špijunski primeri;
•   10)psihološka fanastika.

Kod Andrića pripovedanje teče na tankoj i nevidljivoj granici između stvarnosti i fikcije, po samom rubu prisećanja, halucinantnih izmaglica, snova i maštanja. Postojanje, prisustvo i delovanje nadzemaljskih sila sudbine javlja se kao deo piščeve intimne mitologije, delimično nastale pod uticajem istočnjačkog fatalizma, kao i pod dejstvom pijetističke filozofije straha.

''Jelena, žena koje nema'' po svojima formalnim odlikama, kao autentična fantastična priča, može se svrstati u psihološke priče o duhovima. Po mišljenju Pitera Penzalta, koji je dao teorijsku obradu psihološke priče o duhovima, takva priča neposredno kombinuje stvarnost i fantaziju, pa se i najuzdržajniji čitalac neprimetno nađe uvučen u varku. U tim pičama ''utvara je aktivna; ona nije oruđe sudbine, nego je njena svrha. Njoj nije potrebna puna materijalizacija, jer može da se pojavljuje kao neki deo ranijega tela, ili u nekom neljudskom obliku. Njeno delovanje je direktno i često fizičko. Ona se može javiti u svakom času i na svakome mestu, čak i u po bela dana.'' Upravo tako se kod Andrića javlja Jelena, senka nekih davnih ljubavi i simbola zaštitnice koja nadoknađuje nedostatak nežnosti.

Čini se da je ta žena koje nema ili do koje se ne može bila prisutna u Andrićevom svetu oduvek kao jedna nepromenljiva konstanta. U njegovom umetničkom svetu žene su obično izuzetno, naročito lepe;njihova bića i njihova tela pale nekom vrlinom koja lako uvlači u vrtlog; one, baš time što usijaju i zagreju život oko sebe, čine da se jače oko njih ispolje sve teške sudbine i praznine u kojima pojedinci ili čitave kasabe i gradovi dotrajavaju svoje dane. Njihova posebnost nikada ne oplemenjuje, nego uništava.

Nameće se pitanje zašto se Andrić baš opredeljuje za tri dela, a ne dva ili pet ili jednu priču. Šta taj broj tri simbolizuje? Tri je posvuda temeljni broj. On predstavlja sjedinjenje i duhovnog i intelektualnog u čoveku, predstavlja božansko. Tri je, kažu Kinezi, savršen broj(cheng), ''izraz sveukupnosti, dovršenosti; ne može mu se dodavati''. A ako znamo da se uticaj istočnjačkih umetnosti, naročite kineske, oseća u ovom periodu srpskog stvaralaštva, ne čudi Andrićeva odluka o triptihonu kao simboličnom savršenom broju za njegovu savršenu dragu.

Sve su ovo novi momenti u srpskoj književnosti, slamanje konvencija, hrabri obrti gde se neshvatljivo javlja kao jedino logično i jedino moguće. Sima Pandurović je prvi načinio obrt u svojoj pesmi ''Svetkovina''. Tu imamo dva suprostavljena sveta, svet zasnovan na raciju nasuprot silasku s uma. To je prva pesma u slavu ludila. Tip kulture određuje šta je normalno, a kultura dvadesetoga veka, počevši od psihoanalize, pomera tu granicu. Pisci nas često dovode do same ivice kada sve nestaje, a ostaje praznina. Takav jedan momenat će i Dis predstaviti u svojoj ''Nirvani''. Naša poezija, kao i proza, je došle do trenutka kada slavi ništavilo i prazninu, što su sve moderni motivi.

Triptihon o Jeleni se završava sledećim piščevim rečima:'' Da, ničega nije bilo i ničega nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije izgubljeno ili isključeno, nepovratno, potpuno. Znam da u svetu  ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!'' Ideal savršene drage pisac je izgradio na očekivanju nemogućeg i ni jednog trenutka se nije obeshrabio činjenicom da Jelene stvarno nema. Samo ako bi prestao da joj se nada, da je želi i čeka, samo tada nje više nikako ne bi bilo, ona mu više ne bi dolazila. Zato on strpljivo sedi i čeka, kao što mnogi čekaju Godoa, sa apsurdom ili bez, sa tragičnim ishodom ili bez, ali jedno je sigurno, a to je da nas pisac uči da i nasuprot razumu, nasuprot svim drugim realnim stvarima, postoje neverovatno fascinantne i zadivljujuće stvari iracionalnog, nadstvarnog, metafizičkog koje malobrojni nose u sebi ne bi li sebi učinili stvarnost mnogo lakšom za podneti i mnogom lepšom za živeti. Sanjana žena je za mnoge pisce bila ideal, sreća veća nego sa stvanim ženama, ono za čim se žudi i za čim se čezne. Kako i sam Jovan Dučičć kaže:

                       '' A ti ne postojiš nit si postojala;

                         Rođena u mojoj tišini i čami,

                         Na suncu mog srca ti si samo sjala,

                         Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.'' 

U knjizi ''Slušanje trećim uhom''(1948) Frojdov saradnik Teodor Rajk izlaže uverenje da  nesvesne impulse u čoveku može otkriti jedino drugi čovek u čijem se duhu oni nesvesno indukuju. To je u književnosti ostvareno u sveznajućem pripovedanju i pripovedaču koji, poput Haima, ume da otkriva najskrivenije misli, promisli i želje ljudi o kojima govori. Možda je Jelena bila porebna kao priviđenje Andriću baš zbog tog sagledavanje sebe i svog života kroz oči drugoga. Možda je nastala iz potrebe da  lirski subjekt preispita svoje životne vrednosti i svoje umetniče samoće i usamljenosti. Umetnik prema Hegelovoj koncepciji nadahnuća svoje JA stapa sa materijom koju obrađuje: dok stvara sav je u njoj, biva njena živa delatnost. Pitanje je da li ima pisca u Jeleni, u toj avetnoj iracionalizaciji ili je ona samo priviđenje koje je čini neverovatnom. Na neka pitanja i ne valja dati odgovore, nešto treba da se zaključi i po sopstvenoj intuiciji.  Andrićeva tablica osnovnih pokretača ljudske ličnosti izgleda ovako, prema tvrdnji Dragana Jeremića: za njega su STRAH i SEKSUALNOST osnovni činioci ljudske ličnosti. Strah je najjače čudovište u mitologiji nemani koje muče čoveka. On je osnova duše, naročito bolesne duše, u kojoj se javlja kao stalna nejasna strepnja u srcu. U '' Jeleni, ženi koje nema'' opisan je  strah pojedinca od samoće, strah od neispunjene svakodnevici čije je smisao jedino u Jelininom čekanju i u želji da se ona pojavi i donese svetlost i smisao jednom jadnom i bednom ljudskom životu.    

Kosa - Atelje 212

Predstava Kosa u Ateljeu 212 je mjuzikl rađen u režiji Kokana Mladenovića. Bunt koji predstava nosi u sebi je pobuna protiv sveta u kome živimo i njegovih ružnih, režimskih aspekata. Pobuna mladih za  neki bolji svet, svet kakav bi trebalo da bude.

Vodila sam đake da gledaju predstavu. Prvo sam morala da im objasnim film Kosa, generaciju sedamdesetih godina prošloga veka, onu čuvenu iks generaciju kojoj i sama pripadam.

Ceo jedan čas sekcije Teatar posvećen je bio značenju fenomena KOSA. Smatra se da kosa ostaje u neraskidivoj vezi sa čovekom i posle njihovog razdvajanja. Otuda se u nekim porodicima čuvaju pramenovi kose, kao i prvi mlečni zubi. Kosa simbolizuje vrlinu i muževnost, setimo se Samsonove snage. U Kini je šišanje osakaćivanje, to je odricanje vlastite ličnosti (Indijanci – skalp). Kosa je i glavno ženino obeležje. Često je znak ženine raspoloživosti i predaje. Dati se nekome češljati, znak je ljubavi i poverenja.

Legendarna Mira Trailović je juna 1968. godine izašla iz Bilgmor teatra sa mjuzikla „Kosa” na bučni Brodvej i jednostavno rekla članovima svog Ateljea 212, koji su u to vreme gostovali u Linkoln centru: „Ovu predstavu pravimo u Beogradu, čim se vratimo”.

Jovan Ćirilov, bliski saradnik Mire Trailović, pisao je tog leta 1968. godine u „Politici” da mjuzikl „Kosa” počinje „kao himna radosti nekog slobodnog plemena koje se odreklo društvenih normi civilizacije, konvencija morala i svih svakidašnjih navika građanskog reda”.

Ubrzo posle toga u Ateljeu 212 zaista su počele pripreme za mjuzikl „Kosa”. Iz večeri u veče Mira Trailović i Zoran Ratković, koreditelji predstave, u društvu sa Jovanom Ćirilovim obilazili su beogradske „diskaće” i tražili najbolje mlade plesače za ovaj „ljubavni rok mjuzikl”. Ćirilov je preveo tekst, a adaptirao ga je Bora Ćosić. Za glavne uloge angažovani su: Miša Janketić, u alternaciji sa Brankom Milićevićem, Dragan Nikolić, Miodrag Andrić, Mira Peić, Jelisaveta Seka Sablić, i tada sasvim mladi pevač Dušan Prelević.

Premijera je, tvrde pozorišni hroničari, maja 1969. godine bila događaj kakav se ne pamti. Beograd, jednostavno nije verovao šta je imao pred sobom. Nešto što je bio novi svetski talas koji je sa ovom predstavom zapljusnuo i našu sredinu. Desio se, sećao se kasnije Jovan Ćirilov, redak trenutak da je pozorište bilo ispred života.

Shvativši značenje naslova predstave Kosa, identiteta mladih koji ne žele ni po koju cenu da se odreknu svojih ideala,čuvši o prvoj postavci predstave, ova moderna deca su predstavu doživela i bolje nego što sam očekivala. Pevali su sve vreme, cupkali u ritmu benda na sceni. Tri sata su proletela i niko na pauzi nije želeo kući(!!!). Pričamo o generaciji koja navodno ne razume i ne poznaje kulturu!

Komentari su oprečni kada je predstava u pitanju. Neki zluradi, od toga da ovo nije mlada ekipa glumaca, nova, da svi glumci imaju preko četrdeset godina, da su imena uvek ista, da se mladi talenti ne mogu probiti pored ovih imena koja garantuju pune sale, preko onih da falširaju ili izveštačeno glume, da je stara postavka Kose bila jača i sugestivnija, ali ostaje činjenica da ja osećam pobunu, želju za slobodom kao onih godina u kojima sam rođena, kada se stvarao kult Kose, da sam plakala i smejala se iskreno, prepoznala današnje vreme u starom viđenju problema, a to je sistemsko mlevenje pojedinca. 

A deca, buduća pokoljenja Kose, danima su samo o tome pričala i pevušila melodije iz predstave. Da li su shvatili snagu Kose, njenu snagu, njen muški i ženski princip? Jesu, ti sajber-mladi, ti „smoreni“ klinci koji „bleje“ u društvu, ti neelokventni i prenašminkani devojčurci s „munze-konze“ rečenicom uživali su u Ateljeu i tražili su još!

Potpuno drugačija predstava za naše prostore koju vredi pogledati. Uživajte.