Čitam naslove po novinama: Poezija je umrla! Ne daj Bože. Gde je sahranjena ako je tako i gde joj je grob? Činjenica je da je sve manje njenih poklonika, da je totalno devalvirana i da u brzini života, ogoljavanju svojih duša i intelekta, ljudi nemaju vremena za tanane osećaje i prefinjene niti koje poezija neguje i daje.
Odumiru nam osećaji, odumire nam jezik i siromaši svest i duhovnost. Treba shvatiti poeziju koja nosi neki prefinjeni pečat skraćenjem i odabirom reči, posebnim, pažljivim izborom nad kojim se treba zamisli, odgonetnuti slojeve značenja i misaonosti koja se u njoj krije. Ko će to danas da uradi? Obrazovanih sve manje, emotivnih još manje.
Ogoljavanjem našeg jezičkog izraza, a jezik je definicija čoveka, sveli smo svakodnevnu komunikaciju na 200 reči. Ta "ulična", kratka rečenica ušla je u sve razgovorne sfere, čak i u poslovnu. Zato je poezija totalno zaboravljena. Nema ko da je čita. Nema ko da je oseća i da se pronalazi u njoj.
Svakodnevno sa učenicima radim po neku pesničku analizu i kako koje generacije dolaze, pristiže ta naša lepa budućnost, bivam sve očajnija u pokušajima da dopre neki segment te poetičnosti do njih. Njihov doživljaj Dučića, Šantića, Bajrona i Hajnea je krajnje alarmantan, smešan, tužan, prost, vulgaran i predstavlja ružnu stvarnost nad kojom se moramo zamisliti.
Savremene poezije je malo, verovatno iz razloga što nije profitabilna. Komercijalizovanost u svakom segmentu naše kulture što rađa laka štiva, bljutavu literaturu i sve manje čitalaca. Činjenica koliko naši mladi ne čitaju je nešto nad čim se moramo zamisliti. Činjenica da naši mladi ne žele i odbijaju svojevoljno rad na sebi je slika stanja društva i obrazovanja kod nas, jer ništa nije tako devalvirano kao obrazovanje i kultura. Mladima je smešan onaj koji ima sve petice, čita poeziju i svira violinu, on je verovatno nastran, ali zato onaj koji ima sve jedinice, po 100 neopravdanih i pije gajbu piva za noć je idol celog društva.
Vratimo peziju na velika vrata. Prvo u svoje živote, potom i u književnost. Vratimo osećaje koji se gube, kao i jezik i rečenica. Samo čitanjem pesama možemo čuti najlepše reči srpskoga jezika koje rađaju najlepšu književnost, reči koje će postati, nažalost, arhaizmi, jer se ne upotrebljavaju, izumiru. Ne dozvolimo da s poezijom nestane deo nas i naše suštine. Nemojmo je sahraniti.
