„Смрт у Венецији“ – Томас Ман

 

            Пишући о Мановој новели Смрт у Венецији Аница Савић Ребац је рекла да је то „дело савладане, студене туге, где су психологија и композиција сливене у тако савршено јединство да оно збиља представља уметност као такву, уметност као идеју.“ Цело дело подсећа на унутрашњи монолог главног јунака чија је трагедија што је и грађанин и уметник у исто време, јер нигде није јасније и оштрије уметник усамљен него у грађанском друштву омеђеном прихватљивим и неприхватљивим.

            Густав Ашенбах, или фон Ашенбах, живи у Минхену. Шетајући до гробља, кроз једну мистификовану фигуру, добија жељу за путовањем. Од првих редова новеле смрт постаје доминатна одредница главног лика. „Била је то жеља да бежи, та чежња у далеко и ново, та жуд за ослобођењем, одбацивањем терета, и заборавом, - нагон да се удаљи од дела, од свакидашње позорнице једне круте, хладне и страсне службе.“

            Сав живот Ашенбахов састоји се од уметности. Имао је жену, која је преминула, и остала му је ћерка. Путовању ка Венецији је велика метафора, а истовремено увод у његову смрт. Све на то асоцира, нарочито слика на гондоли.

            У делу постоји сликарски подтекст. Природа која је описана подсећа на пределе бога Диониса који има тигра за свог пратиоца. „Лик светог Себастијана најлепши је симбол, ако не уметности уопште, а оно бар оне уметности о којој сада говоримо.“ У ренесансној уметности лик младића који представља светог Себастијана синтеза је и мушке и женске лепоте. Полунага фигура мушкарца који подноси убоде стрела показује да бол није само патња, већ и победа, тријумф. Тако, изгледа само у пишчевој уобразиљи, настаје неми младић, Тађ, који постаје симбол за лепо, мушко тело и безбрижан живот. Ашенбах постаје задивљен дечаком.

            Често се Ашенбах позива на грчку митологију, па је и овде упоредио њих двојицу са Сократом и Фаидром – један старац, а други младић, један ружан а други леп. Младић подстиче у старцу инспирацију, жељу да пише по линијама младог тела. И у „Слици Доријана Греја“ Оскара Вајлда прелепи младић није само телесно леп, већ представља уметност. Као читаоци, ми Тађа видимо само из Ашембаховог ока и скоро увек је приказан на сунцу или светлости. Да би Тађо остао вечно млад, уметник мора да умре.

               Посматрајући Тађа, дивећи му се док борави у Венецији, он страда, вене. Како један расте у својој лепоти, као уметничко дело, други се смањује, уметнк умире. У једном моменту почиње да се стиди своје наборане коже, постаје опијен и прати дечака и његову породицу, а у жељи да се допадне обраћа више пажње на гардеробу, модне детаље и мирисе.

            Ашенбах умире на обали док посматра дечака. „Видиш ли, дакле, да ми песници не можемо бити ни мудри ни достојанствени? Да нужно морамо лутати, нужно морамо остати распусни и пустолови осећања? Узорно држање нашег стила је лаж и глума будале, наша слава и почасни положај је лакрдија, веома је смешно поверење масе према нама, васпитање народа и омладине путем уметности и сувише је смео подвиг, и требало би га забранити. Јер како би могао бити добар васпитач онај чији је дух непоправно и природно управљен према понору? Ми бисмо се радо одрекли те тежње и постигли достојанство, но ма како се обртали, он нас привлачи.“

             Новела Томаса Мана је изразито комплексно дело које се не може прецизно разумети без аполонског и дионизијског аспекта у филозофији Ничеа. Аполонски аспект је попут сна јер се живот представља кроз меру и склад, а најпре кроз лепоту која не постоји у стварности. Дионизијски, пак, аспект представља дивље и неконтролиране силе у човеку. Ниче сматра да се уметнички нагони задовољавају: једном као свет снова чије је савршенство без икакве везе с интелектуалним ступњем или уметничким образовањем појединца, а с друге стране као пијанством испуњену стварност која не обраћа пажњу на појединца, него чак тежи уништењу јединке.

            Зашто треба читати новелу „Смрт у Венецији“ великог и магичног, нестварног Томаса Мана? Зато што сукоб који у себи носи Густав Ашембах јесте сукоб сваког човека. Читајући о његовој борби са собом, ми схватамо да сви људи носе у себи и аполонски и дионизијски култ, светло и мрак, уметност и друштво, понашања која су друшвено прихватљива на уштрб оних која поткопавамо у себи. И зато што нам на деликатан начин показује да уметност зато и постоји – да помири оба аспекта.