Шарл Бодлер – Цвеће зла

 

            Ако постоји песнички Прометеј, онда је то свакако Шарл Бодлер. Прометеј је од богова украо ватру и поклонио је људима, Бодлер човек је људима поклонио Бодлера песника; поезији је жртвовао своје лако и увек рањиво срце. Своју песничку мисију испунио је часно и поштено: песник живи да би умро, јер има снагу слабих. Истрошио се на песничко – животној ветрометини и животом и делом потврдио истинитост дистиха давно изреченог:

„Ја најмоћнији међу гордима,

А најмањи међу слабима.“

            Био је песник који је докучио дотад недокучиво, који је прешао границу реалног, био је песник сплина и нервозе. Он је отац свим модерним правцима у поезији, родоначелник француског симболизма.

            Шта је толико новаторско у његовом песништву?

           Његова је поезија у односу на романтичарску нова по нeoбичним ставовима према животу. Дао је нови ток француској поезији – декадентној поезији. Читаоце је пленио беспрекорном формом стихова. Конвенционални стих је освежио уводећи у израз тачност, јасноћу и једноставност. Раскид са романтизмом остварен је првенствено у језику.

Збирка поезије „Цвеће зла“ објављена је 1857. године након десетодишњег припремања и рада. Још једно велико дело француске књижевности је изашло исте године – Госпођа Бовари Густава Флобера. Поред године објављивања, заједничко им је још и то што су обе завршиле на суду под оптужбом да се у њима приказују неморалне и ласцивне сцене. Тако је Шарл Бодлер оптужен за увреду верског и јавног морала, а шест песама је забрањeно. Забрана је укинута 1949. године.

            Потпуно је тачно да Бодлерову поезију не можемо одвојити од његовог живота. Он је, у правом смислу те речи, живео своју поезију. Сартр је имао одличан термин који се на Бодлерово стваралаштво може применити – „егзистенцијална поезија“.

            Бодлер је умео да својим доживљајима да метафизички димензије и то је од есенцијалног значаја за његове песме. Љубав према мајци могла је да буде патолошка, и вероватно да то и јесте била, те је зато, на састанцима са њом, он пре љубавник него син, састанци су љубавнички, по музејима. То је љубав према једном апсолуту, како је подвукао Јован Христић, везивање за апсолут, који пружа чврст и сигуран ослонац. Слом који је Бодлер претрпео после њене преудаје одвео га је само у један други, супротни апсолут – потпуну самоћу на коју сматра да је осуђен. Отуда његова филозофија инверзије.

            Цвеће зла је књига једне сурове искрености и једне сурове експозиције самога себе. Кроз стихове тих песама ствара се нови лик, пун пркоса, који самога себе изједа зато што не може да уништи читав свет с којим се инати и који изазива.

            Одбачен, „бескористан за друге, опасан по себе“, и онај који би одбацио живот, Бодлер се обраћа смрти. Он је песник смрти и верује у њу. Смрт је апсолутна и трансцендентална, а у исто време и различита од живота, који је он сада већ фанатички мрзео. За лирског субјекта ових песама смрт постаје сан који ће га ослободити терета – тела, меса у коме очајнички цупка ка ослобођењу.         

            Бодлер чини у овој збирци исто оно што ће нешто касније чинити Кафка - на најмирнији, најуздржљивији начин говори о стварима које побуђују немир и ужас. Апсурд ће представити као нешто сасвим нормално, а попут чешког писца, бестијалност, ужас и грозоту представиће као лепоту, ред и грацију.

            У једном писму мајци написаће: „Знаш да сам увек сматрао да књижевност и уметност теже нечему независном од морала. Лепота концепције и стила ми је довољна. Али ова књига, чији наслов говори све, заогрнут је, као што ћеш видети, хладном и опаком лепотом. Стварана је у бесу и стрпљивости. Осим тога, доказ њеној вредности је у свој болести са каквом говоре о њој. Књига разгневљује људе. Штавише, пошто сам и сам био престрављен ужасом какав би требало да инспиришем, одбацио сам трећину. Негирају ми све, дух инвентивности, па чак и знање француског језика. Не марим за нагваждања свих тих имбецила, и знам да ће ова књига, са свим својим врлинама и манама, наћи свој пут до памћења писмене публике, заједно са најбољим песмама Виктора Игоа, Теофила Готјеа, па чак и Бајрона.“

            Зашто треба читати Цвеће зла изнова? Песник ових стихова сматра да је Француска (држава) тамница – она је земља „где свет многи беда коси.“ Ипак, у мору таме песник уочава светлост и уметност, односно лепоту. Ова је збирка крик очаја због лепоте која се не да утопити у мору сивила, француског друштвеног сивила. Па, немојмо се утопити у сопстсвеном сивилу – читајмо Бодлера који нас ужасава и буди.