Преписка Узун Хајдар-аге и Зекерија-паше у роману Гвоздени облаци Бранилава Јанковића

 

           У нашој књижевности немамо роман у писмима, али Лазаревићева приповетка Швабица има елементе епистоларне форме. Зато је роман Гвоздени облаци новина у домаћој књижевности и заслужује стога посебну пажњу.

            Роман у писмима је низ писама које пише једна или више измишљених личности и која међусобно повезана остварују елементе епске структуре: ситуацију, радњу, карактере и сл. Од античке епистоле, која се разгранавала у два смера, ова форма пролази преко средњег века кроз многобројне варијанте, да би у седамнаестом и осамнаестом веку доживела поновни процват (Н. Бретон „Пошта с пакетом лудих писама, 1630; Мадам Диноаје „Писма једне госпође из Париза једној господи у Авињон, 1716; С. Ричардсон „Памела“, 1740; Русо „Нова Елоиза“, 1761; Гете „Јади младог Вертера“, 1774; Ш. де Лаклоа „Опасне везе“, 1782...).

            Роман Гвоздени облаци Бранислава Јанковића композиционо је подељен на три дела, а има и пролог и епилог. После пролога Крађа неба прва књига Убиства у харему почиње писмом Зекерија-паше које је препуно клетви и мржње.

            „Узун Хајдар-аго,

Знаш ли сам колико те мрзим, те ово писање тера моје великодушно срце да брже куца, али не од радости и усхићења, већ од мржње и беса. Даће добри Алах да ти дођем на џеназу и попишам се на твој гроб.“

Оно што одмах примећујемо у овој преписци јесте да мржња има женско име које ова два лика судбоносно везује. Кроз роман се двадесет и један пут размењују писма ових јунака и последњи сегмент књиге, епилог, састоји се од писма Зекерија-паше. Зекерија-паша је заповедник Ниша и тако се и потписује,али потписи ових ликова могу чинити посебан сегмент овога романа, можда и јесу његов највећи бисер, како се даље развијала приповедна нит:

„Узун Хајдар-ага, заповедник Лесковца, што му ни бабе угљеваре не извадише бол, залуд гасећи жар у ивањданској води.“

„Зекерија-паша, роб овог проклетог града и слуга своје амбиције.“

„Узун Хајдар-ага, заповедник Лесковца, али роб свог срца, цркло дабогда и пси га сокацима развлачили.“

„Зекерија-паша, стари брод исцепаних једара.“

„Зекерија-паша, само то и ништа више, јер све се претвара у прах и прашину.“

„Узун Хајдар-ага, само то и ништа више, јер и прашина зна да замагли поглед и изазове сузе, а он ни то.“

„Зекерија-паша, господар једног великог облака прашине и песка, неколиких песама и ковчега горчине, арам му било сваког сна.“

Узун Хадар-ага је некада био Видоје, отет од родитеља послат је у јаничаре. На самом почетку размене писама, поред мржње повезане ликом жене, коју су обојица много волели и о коју су се, док је била жива, много огрешили, сазнајемо да се догодило убиство у пашином хамаму и да им распоп Јеврем Утвић, главни јунак романа, мора помоћи како би се ухватио починилац. Писма полако, како се радња захуктава, доживљавају метаморфозе – пише се о кошмарима, о тузи, о Србима као народу који Турци поробљавају, пише се о старости, о мукама, несрећи, живима и мртвима, Утвићевој способности да комуницира са неживима, али и о њој, што одржава тензију међу њима до самога краја. Тако ће и бисери ове епистоларне форме, потписи, доживети такође промену:

„Узун Хајдар-ага, који ће једном, јер овај свет се клати час на једну час на другу страну, можда постати пријатељ Зекерија-паши, јер их не спаја само вера, већ и иста сећања и осећања. Е, сад, кога и колико више боле, то ће одредити наша срца, што старија, то тврђа, камену слична. А што је крто, лако се разбије.“

Убица и даље наставља, недужне жене у пашином хамаму страдају, па паша аги детаљно описује како се одвија истрага и, између осталог, истиче и забринутост за свој живот. Одлазећи са Утвићем и Јусуфом у тајне лагуме открива старост тих пролаза док је по њихим зидовима исписан келтски језик. Али је, ходајући кроз мрак и прошлост тих лагума, Зекерија почео другачије да гледа на распопа, никако не разумевајући шта овога тера да толики бол наноси себи, слушајући гласове авети и духова који обитавају у подземним пролазима. А онда је схватио – Јеврем је и сам тражи смрт! После напада који се десио у тим пролазима, Јеврем је нестао.

У једном тренутку ага се разболео, па није одговорио на једно писмо, по чему видимо да су паши писма једина радост. И то је моменат када о жени, која их спаја, добијамо пуну слику и када њеним именом, Лејла, исписујемо њихову мржњу. Паша је Лејлин брат који није одобрио везу млађе сесте и аге. Побегла је с агом, али их је паша стигао у потери и раздвојио. Сестра се од туге разболела. Узун или Видоје је успео да стигне на време и испуни јој жељу да види зору над Босфором. У његовом наручју је срећна преминула. На самрти је заветовала свог вољеног да опрости њеном брату и да га чува.

У наредним писмима ага објашњава да је Булут убила три жене из хамама које су паши спремале смрт, да су га заједно штитили од убице. Зекерији се ближи смрт и роман се завршва следећим речима:

„Не можеш небом напунити џепове. Зекерија-паша, старац који је пошао да се игра, јер је живот само то. И ништа више.“

Писма су неодвојиви сегмент Гвоздених облака  и чине да у жанровском смислу ово јесте роман у писмима. Лепота ових писама је немерљива, начин обраћања, потписи као најлепши део у епистоларној форми који су сами по себи оригинална творевина, елиптично згуснути симболиком и суштином, све то их уврстава у сами врх наше књижевности и мишљења сам да овом роману није поклоњена пажња какву заслужује. Издвојила сам један сегмент овога уметничког дела, стављајући по страни остале композиционе чиниоце, ликове, симболику, стил и језик аутора. Најсрдачније препоручујем књигу за читање која је новина не само жанровски у домаћој књижевности, већ и по утиску након читања који ће вас држати дуго и што ће вас терати да јој се изнова враћате.