Književno veče sa Dragoslavom Mihajlovićem

U Građevinskoj tehničkoj školi na Zvezdari u Hajduk Stankovoj 2 je u utorak 24. maja organizovano književno veče sa piscem romana „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“. 

19h, sparno veče u našoj biblioteci odzvanjalo je aplauzom za velikana srpskog pera, najvećeg savremnog pisca u Srbiji treuntno.

Nije bilo teško doći do akademika.  Učenik mi se pohvalio činjenicom da je s piscem kućni prijatelj. Automatski mi je sinula ideja da ga zamolim da pita gospodina Mihajlovića da li bi se mogli čuti kako bih mu predložila da dođe do nas. Znam da pisci to ne rade, ne vole da idu u škole i odgovaraju na đačka pitanja, ali roman „Kad su cvetale tikve“ je generacijama najomiljenija knjiga među učenicima i uvek deca pitaju što nemamo još ovakvih knjiga za lektiru. 

Na sastanku u SANU-u sve smo ugovorili. Imala sam tremu pred susret sa mojim trećim ispitnim pitanjem na književnosti XX veka kod Novice Petkovića. Neposredan, jednostavan i prešarmantan bio je voljan da uradi sve za našu školu. Rado će nam biti gost. Razmenili smo knjige, pričali o literaturi i čekali 24. maj.

Deca su u velikom broju želela da vide pisca, da ga vizuelno dožive (mada je Dragoslav Mihajlović gestikulacijom stavio do znanja da nemaju bog-zna šta da vide) i morali smo da ograničimo broj učenika. Imala sam obzira i za godine pisca i duboku starost i nisam želela da veče s njim bude uštogljeno u formi i nekim suvim činjenicama, već neposredno i ćaskajući da čujemo njegovu priču.

Učenici su imali more pitanja, a pisac iskren i raspoložen. Pogodila me njegova životna priča i nekako uvek dođem do zaključka da najveća imena u našoj zemlji, najveći umovi i talenti koji svoj narod zaduže svojim radom, žive u bedi i nemaštini. Toliko o zemlji i društvu. Ono što me je fasciniralo je vispren duh, duhovitost u neverovatnim količinama i volja, ta neiscrpna volja koja nikada nije davala nikakve izgovore. 

Kaže pisac da napiše i dovrši još dva započeta romana, pa da se sprema da putuje. Svest o godinama, starost koja je i Bogu teška, a duh večno mlad, poruke i saveti đacima, neposrednost i šarm ostavili su na sve utisak i ovo će sigurno biti nezaboravno veče za sve nas, a za mene poznanstvo koje nastavljamo i koje me na momente, kada na tren posumnjam, vraća u svet ideala i istinskih ljudskih vrednosti.

U teško vreme živimo, svet okrenut naglavačke ili unatraške, idoli su nam mladima zabrinjavajući i alarmantni, deca nemotivisana i prepuštena stihijskom, besciljnom životarenju u takozvanom životu, a svet duhovnosti i talenta ostaje dostupan samo grupici. Svako od nas treba da bude predodređen za nešto. Predodređenost nije računar, bleja i zuja. Neka nam ovaj veliki čovek i akademik bude uzor kako treba prvo živeti, biti roditelj, pa ona biti uspešan.

Hvala piscu na poznanstvu koje me bodri i hrabri.

Mobilni – Beogradsko dramsko pozorište

Predstava „Mobilni” Sergija Belbela u režiji Katarine Vražalić u kojoj glavne uloge tumače Neda Arnerić, Jelisaveta Orašanin, Elizabeta Đorevska i Miki Damjanović je svojim podnaslovom – svet digitalnog telefona – dovoljno satirično ukazala na osnovno sredstvo komunikacije danas u vremenu kada se stvarni kontakt  („oči u oči“) gubi.  Ovo četvoro glumaca predstavljaju svet današnjeg savremenog čoveka koji je u potrazu za bliskošću unapred suočen sa propašću.

Belbel nam ogoljuje na ciničan način komunikaciju u kojoj je centar mobilni telefon. Četiri različita životna puta spajaju se jednim nesrećnim slučajem i bivaju povezana savremenom tehnologijom. Snimanje videa, poruka, razgovora u vreme kada se dešava nesreća, pokazuje na ljudsku potrebu za prijatelje u nevolji, a to je, nažalost, mobilni. Danas se čovek jedini s njim druži. 

Ma koliko junaci ove drame bili prestravljeni samoćom i ma koliko jaka njihova želja bila za dopadanjem i pripadanjem, ipak su uplašeni i od neposrednog ljudskog kontakta, jer se u njemu ne snalaze. Fenomenalna ekipa na novoj, Maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta u kojoj smo tik sa glumcima na pozornici, skokovi emocionalni u kojima prepoznajemo anksioznost savremenog doba i sebe same, nateraju nas da shvatimo da smo deo te priče ma koliko to sebi ne želimo da priznamo.

Danas je mobilni i modni detalj i deo kulture. Sedimo u kafiću i ne pričamo već "jurimo" Wi-Fi, ćutimo i kuckamo. Bolest današnjice otuđenje i samoća. Verni prijatelj tog soliranja je mobilni uređaj u kome imamo sve, sve potrebne i nepotrebne podatke, sve slike ljudi koje ne poznajemo, sva prijateljstva koja su fiktivna i sva društva koja ne postoje...Dok u stvarnom svetu kuckamo...

Đaci zadovoljni, kažu najbolja predstava do sada, naravno tek koliko su oni sebe u tome prepoznali posebno je pitanje, mada smeh i slobodniji scenski govor uvek se dopadne mlađoj publici. Velika brojnost u ovoj poseti pozorištu i izuzetni utisci svih nas koji smo je gledali.

Moje tople preporuke.

Српске језичке недоследности

Језички стручњаци истичу да би неке речи и језичке конструкције требало избегавати да би се постигла  чистота стила. Лексичка норма утврђује правила за избор речи које могу ући у стандардни, књижевни језик. Тежња ка чистоти језика тражи избегавање нестандардних облика и туђица. Варваризми су речи преузете из страних језика иако за њих постоје добре замене домаћим речима, које казују исто што и стране речи. Језик је променљива, динамична категорија која осликава живот и нормално је да су неке стране речи стекле „право грађанства“ (интернационална лексика). Међутим, треба се борити против непотребних страних речи.

У новије време ствара се, под утицајем језика политичара и средстава информисања, телевизије посебно, лексички слој са посебним карактеристикама и прекомерном употребом речи позајмљених из енглеског језика. Речи и конструкције које дају сатиричну подлогу тексту који следи узете су из дневне штампе, језика политичара, спикера појединих ТВ кућа и колоквијалног говора.

     Тог јутра донео сам одлуку да обавезно идем на ФАЈНАЛ  ФОР. Доручковах у БЛУ МУНУ, купих цигарете у ПЈУ БЕЛИ и одох да ЕДУКУЈЕМ студенте. Иако ми СИЛАБУС није најсавршенији, ваљда је довољно за ниво БАЧЕЛОР студија. Њихова, тј. студентска интересованја, доћи до изражаја у САПЛЕМЕНТУ дипломе. Желим данас да будем што ТРАНСПАРЕНТНИЈИ пошто стално имам на уму спортски спектакл. А спорт постаје српски БРЕНД.

     Кад се уверих да ми је СТАЈЛИНГ АДЕКВАТАН, кренух. Успут ме пратила велика група ФАНОВА РЕД СТАРА, али мени је било КУЛ. Ми смо ИН, а БЕД БЛУ БОЈСИ су АУТ. На улазу у арену гужва. Једна ФЕНСИ дама држи микрофон и обавештава да ће бити само кратак БРИФИНГ. Какав брифинг, жено божја, шта ме брига што си ПИ АР клуба, хоћу на трибине. Хајде, да и то чудо чујем : „Расписујемо ТЕНДЕР“, рече она, „клуб ће бити приватизован и ИМПЛЕМЕНТИРАЋЕМО се у савремене спортске ТРЕНДОВЕ“. Стефане Немања, Доситеју, Вуче! Где сам то залутао? Ово се претвара у ПЕРФОРМАНС.

     Седох на своје место, полуошамућен, а једно младо згодно чељаде с факултета гледа ме чудно. Заобиђи ме, сестро, још ми само треба МОБИНГ па да ИМПРЕСИЈА буде комплетна. Имам излаз – отићи ћу на РАФТИНГ после свега овога, приближава се ВИКЕНД. Сешћу на БАЈС па у ШОПИНГ и правац  Дрина. На моју срећу на РАФТИНГУ ће бити једна ПСИОХОЛОШКИЊА, а у њеној пратњи биће и ДОЦЕНТКИЊА која је ПСИХОТЕРАПЕУТ. Ваљда ћу њима моћи да кажем своју муку, брате. Смарају ме, па то ти је! Али, имам и ја свој БЕКСТЕЈЏ.

Када пажљивији читалац истанчаног језичког осећања прочита овакве текстове, вероватно се присети Доситејеве опаске: „Која је нами корист од једног језика кога једва један од десет хиљада разуме...?“ Да ли је дошло време да и ми, као и Французи, оснујемо Институт за очување матерњег језика? Ако наставимо овако да кваримо српски језик, бојим се да ускоро баке и деке неће моћи да се споразумеју са својим унуцима.

 Јер овако говори српска омладина:

„'Ајмо на вопс, нешто сам у дауну“. „Мојне, боље да блејимо гајби.“

„Шта си се истриповао, та девојка ми се ђасви нимало...Видиш да је габорка“.

„Плизим те хајде са мном у шопинг до мола“. „Сори, данас ми није деј“.

„Даунлодовао сам онај фајл, па ћу ти га послати и-мејлом као атачмент. Си ја“.  

„Значи, брате, бедак. Блејим гајби, а риба ми запалила код ортакиње. Не цима ме на мобу, а лешеви ми ту!“

„Жено, дошла сам да искулирам мало јер сам прсла од оног лика. Ајде да се не трипујемо много, него да се рестартујемо“.

„Био је на чету, а ја му лајковала. Бај д веј, ђасви ми се твоје тике“.

„Тебра, мојне ме више хејтујеш тим риквестовима на фејсу“.

"Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце!"

                                                                                                           Драгољуб Зорић, Милица Маглов

                                                                                                            

ŠUMA

Aleksander Nikolajevič Ostrovski je tvorac realističkog nacionalnnog  repertoara ruskog pozorišta, ali i pisac 19. veka koji je gradio onu čuvenu rusku klasičnu književnost. 

Vlasnica šume, Raisa Pavlovna, je lukava i prepredena, mudra i pohlepna. Ona je  zapravo tvorac Šume i odnosa koji vladaju u njoj, koja istovremeno i simbolički predstavlja odlazeće (spahijsko) doba, doba u kome se vladalo robovima. Kada ta uzorna i strašna gospođa , koju tumači fantastična Svetlana Bojković, od koje drhi cela gubernija, ali koja je slaba na muški svet i rasipa imanje na mnogobrojne udvarače,  poklekne pred mladošću dečaka koga je usvojila i o  kome je navodno iz dobročinstva preuzela brigu,  postaće očigledno da je i golobradi mladić, tupavi gimnazijalac, do te mere iskvaren i ni malo glup da mu je svejedno s kim će se oženiti, babom ili devojkom. Samo neka šuška... Pare lete na sve strane, a ne daju se onima kojima zaista trebaju da izgrade sreću.

U ovoj alegoričnoj drami, vrlo savremenoj i aktuelnoj, javljaju se i  pravi GLUMCI, umetnici bez koristoljublja.  Tu dvojicu skoro beketovskih lakrdijaša s prenaglašenim i preterenim glumatanja provncijskih scena,  igraju dva odlična glumca Nikola Đuričko - velikog tragičara NESREĆKOVIĆA, i Boris Milovojević ne manje velikog komičara, SREĆKOVIĆA. Na kraju ipak te dve „lude“ pokazuju  plemenitost i srdačnost u svoj svojoj nemaštini i traganjem za dobrom trpezom. Makar bila i dglumljena, a ne humanost iz ličnih uverenja, u tom šumskom ambijentu jedina je za pohvalu. 

Čitav svet Šume su nakaradni međuljutski odnosi, interes i tiranija, ali i u toj tiraniji postoji skriveni interes, bilo tirana, bilo žrtava. Ljudi se nikada ne umore od spletkaranje i udovoljavanja malicioznim ćoškovima svojih duša. Šuma je svet u kome mi danas živimo. 

Šuma su naši odnosi koji su surovi, uslovljeni glađu za novcem, ljubavlju i  umetnošću. To su tri gladi na kojima počiva ova predstava. Drama ovog Rusa je  metafora zverskih odnosa koji vladaju među ljudima u savremenom civilizovanom svetu. Čovek eksploatiše, iskorišćava čoveka, utoljava svoju pohlepu i požudu upotrebljavajući za to svoje najbliže. Ne ostavlja na gledaoce utisak gorčine samo klasno izrabljivanje i doslednost hijerarhijskim odnosima ma kakvi ljudi bili, već isto takvo nemilosrdno zloupotrebljavanje svojih najbližih unutar porodičnih, prijateljskih i ljubavnih odnosa. 

Fantastična glumačka ekipa, odlična scena, izvitoperena kao i sam svet u njoj, a i van nje. Šamar istine i potvrde o šumi  u kojoj živimo.

KAKO VAM DRAGO

Predstava Kako vam drago u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je neverovatno dobra. Toplo je preporučujem svima. Šekspir adaptiran za savremenu publiku, mladu publiku do koje definitivno treba dopreti. 

Fantastično sam se smejala, osećala sam se pročišćeno reakcijom na predstavu u kojoj igra fenomenalna glumačka ekipa. 

Kada đacima predajem Šekspira, uvek imam bojazan kako će ga prihvatiti. Nije Šekspir "težak", ali je njima teško svarljiv, jer je jezik i stil pisanja, da ne pominjem stih, ono što današnju decu odbija. A Šekspir je besmrtan i šteta je živeti, a ne suočiti se sa njegovim viđenjem sveta koje nužno postaje svačije viđenje sveta. Majstorija. 

Kada čujete imena ekipe koja ga predstavlja publici (Voja Brajović, Nikola Đuričko, Nebojša Glogovac, Marinko Madžgalj, Nada Šargin, Sonja Kolačarić...), može se odmah zauzeti stav: uvek ista imena glumaca, stalno ti glumci, isti, reditelji igraju na sigurno, pune sale, marketing...bla,bla...nema tu umetnosti...bla, bla...
To je život, to je borba "u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu". Impresivno je da neko uopšte ide u pozorište u Srbiji danas radi sopstvenih htenja, svog gušta, a ne zarad medijske popularizacije. Impresivne su reakcije i lica dece koja su u pozorištu i upijaju, a niko ih pre nije tu doveo ili im o tome pričao. Impresivan je Šekspir danas, u 21. veku i treba ga umeti, po svaku cenu, predstaviti mladima, pa i starijima koji ga nisu doživeli, a takvih kod nas ima za izvoz. 

Osavremljeni divni pisac, kroz sjajnu glumačku veštinu i bravuru, gde jedan glumac igra više uloga ( Madžgalj tri različite u istoj predstavi, a Voja Brajović dve) uspešno je prodro do uma publike, a meni najvažnije ove mlađe publike  kojoj ćemo ostaviti kakav-takav svet.

Katarza smehom, umetnički patos. Predivan osećaj naslade lepim, ne kičom. Kidanje glumaca da budu što bolji, njihove vešte i originalne interpretacije daju predstavi pečat koji zaslužuje, uspešnost. Pa, neka je i igranje na sigurna imena, pa neka je i ne znam sve kakav trik, ali jedino na ovom obrazovnom terenu opravdavam da se do cilja mora po svaku cenu. Ako možemo da progutamo razne druge nam imputirane bljutave sadržaje, zašto ne bismo i ovaj otvorenog srca, jer je dobar i zaslužuje pohvale. 




Otiđite, pogledajte. Smejte se i divite se.  ČOVEK NIJE SVESTAN KOLIKO JE INTELEKTUALNO ZAKRŽLJAO DOK NE ODE U POZORIŠTE. U međuvremenu, čitajte!

PREOBRAŽAJ-KAFKA

Preporuka za čitanje...

Nous ne classerons pas Kafka inclassable (Ne svrstavajmo neuvrstivog Kafku)

Kafkina pripovetka "Preobražaj" počinje potpudno apsurdnom situacijom - trgovački putnik, Gregor Samsa, probudivši se, shvata da se pretvorio u ogromnu bubu. Oseća se čudno, nelagodno mu je jer ne vlada u potpunosti svojim pokretima. Osim toga, jedino što ga muči je činjenica da nije otišao na posao i da će mu na tome biti zamereno.

Kafka u ovom delu prikazuje otuđenost Gregora. On je čovek, ali sasvim je drukčiji, različit i stoga ga niko ne voli, cela porodica ga mrzi i želi ga se rešiti tako da bi ih što manje osramotio. Jedino se sestra brine za njega. Uprkos  svemu,  Gregor je usamljen jer je sav njegov svet mala soba iz koje ne sme izaći. Jako se bojao oca  zato što je ovaj bio u stanju da učini sve samo da bi ga se rešio. To se i dogodilo, on je bio krivac za njegovu smrt kad ga je pogodio jabukom u leđa. Mama ga je volela, ali ga nije želela videti. 

Izgled Kafkinog sveta izgleda pomeren, ali to je zato jer ovaj pisac prividno normalan izgled našeg sveta pokazuje kao sulud ne bismo li mi shvatili njegovu besmislenost. On je oštar kritičar svoga vremena, a u ovoj pripoveci ta oštrina je britka i jaka, potkrepljena cinizmom i crnim humorom.

Kada glavni junak pripovetke prihvata činjenicu da je insekt, buba, tog momenta počinje nejgov kraj. Žrtva koju je činio za porodicu biva uzaludna, a licemerni i lažni međuljudski odnosi daju svevremeni pečat ovom delu. Za Kafku postoji samo uslovljeno vezani junak i svet u kome on ne živi i kome ne pripada. Za Kafku je svet predmet straha i težnje i ne libi se da ga iskrivi u cilju prodiranja do naše svesti.

Za sve one koji vole intelektualno čitanje, za one koji se ne plaše da istražuju sebe, jer to se Kafkinom literaturom postiže, za one koji znaju da Kafku ne treba povezivati s biografskim tiumačenjima već samo kao svedokom čovekove nesigurnosti i otuđenosti u svetu, ništa bolje nema nego ova pripovetka koja će vas uzdrmati do te mere da sagledate ogoljenost ljudske egzistencije.

Iracionalnost u Zmajevim "Đulićima uveocima"

Preporuka za čitanje...




U modernom vremenu trebamo se vratiti starim vrednostima, a knjiga je najbolji put za tako nešto. Zmajeva lična porodična tragedija (smrt žene i petero njihove dece kojima kao lekar nije mogao pomoći) je uzrok ovim divnim stihovima. Đul je ruža, njegova se supruga zvala Ruža, a ja vam predstavljam iracionalno u "uvelim ružama"...

         «Ljubav», keže Šarl—Luj Filipova Mari Donadje, «to je sve što nemaš».Prava stvarnost života bila je skupa  cena romantičarskoj veštini življenja, te su je oni zamenjivali drugom, onom poetskom i čisto duhovnom. Na rubovima njihovog ličnog sveta lebdeo je rizik i strah od tragično tužnog kraja bez povratka. Nepisani zakon vladao je u šapatu tog bestelesno svetlećeg sveta: okrenuti leđa stvarnosti. Velika ljubav uvek ima nečeg asketskog.

           Pesnik u ĐULIĆIMA UVEOCIMA zalazi u oblast metafizičke lirike, dotiče se metafizičke ljubavi i njenog smisla. Primarni motiv u ovoj zbirci pesama jeste ircionalni svet pesnikov, a na njega se naslanjaju sekundarni motivi: opštenje sa umrlima, san, tuga, nadzemaljski glasovi...

       Za razliku od ostalih romantičara, koji bi uzeli tamu i noć kao vreme mističnih događanja, Zmaj je okrenut svetlosti. Za pesnika je svetlost suština sveta. Po mišljenju mnogih kritičara, njegova pesnička vizija je još od ranih dana pod opsesijom svetlosti. U njoj on vidi sliku čoveka, a u njenom strujanju opšti duh sveta, apsolutnu ideju. Živi primaju u sebe svetlo mrtvih, a duše umrlih se spajaju u oblik praegzistencije.Kada god želi da ostvari kontakt sa umrlima, Zmaj će videti svetlost. U nekim trenucima ona će biti previše jaka, kao i pesnikova želja za pokojnicima.

      Pesnik ne vidi jasno, likovi se stapaju, razliveni su i magloviti. To je haotično stanje duše. Laza Kostić je definisao sa originalnim pojmovima dva polariteta ljudske svesti: stanje apsolutne sreće nazvao je RAJEVINOM, a njoj suprotna je BEZNJENICA, stanje apsolutne tuga, stanje bez nje. Veći deo književnosti romantizma nastao je između ova dva prioriteta ljudske egzistencije.

Miodrag Pavlović tvrdi da je Zmaj konteplacijom smrti dolazio do svojih eteričnih pesama, do svoje spontane metafizike, do svog sanjarskog vizionarstva.

Gde se razdvajaju JA i svet, duboka sadržina i letimičan utisak? Sva pitanja koja počinju sa gde, za Zmaja se završavaju odgovorom: na granici između realnog i iracionalnog. «Kao simbol, smrt je prolazni i uništavajući aspekt postojanja. Ali ona isto tako uvodi u nepoznate svetove; u tome se vidi njezina dvojakost. Smrt je otkrovenje i posvećenje. Svaka inicijacija prolazi kroz fazu smrti pre nego što će otvoriti pristup novom životu. U tom smislu, ona ima psihološko dejstvo i značenje: oslobađa od negativnih i regresivnih snaga, oslobađa snage duha što uznose. Ako biće koje ona pogodi živi na duhovnoj strani, ona mu razotkriva polje svetlosti.»

         U prilog kompleksu iracionalnog i ĐULIĆIMA UVEOCIMA doprinosi i motiv sna. Dok je Kostić ratgraničavao prostor «među javom i međ snom», Zmaj ih nije mogao jasno odvojiti.

Oniristički događaj može pružiti ono što stvarni svet uskraćuje i otkriri stanje zadovoljstva ili nezadovoljstva u kome je energetski kapacitet (libido) subjekta. Ponekad je raskorak između sna i jave toliki da dobijas patološki značaj i da odaje u samom libidu nesrazmernost koju ništa ne može da kompenzuje. Gete smatra da je ljubav postojala ranije u preegzistenciji, kao nešto tamno, iracionalno: voljena mu je u davno prohujalim vremenima bila sestra ili žena. Zmaj je negde na sredini između Bodenštetove istočnjačke bajke i geteove iracionalne lirske metafizike.

        Kao i za Platona, i za Zmaja je duša besmrtna. Ona nema nikakvih granica. Za vreme sna duša se odvaja od tela i snova koje donosi sa svojih putovanja saopštavaju joj duše pokojnika s kojima je razgovarala.

        Po Jungu duša odgovara psihološkom stanju koje u granicama svesti mora imati stanovitu nezavisnost. Ona označava odnos s nesbesnim, sa svetom duhova. Zbog toga duša u sebi uvek ima nečeg zemaljskog i nečeg natprirodnog. «Duševni sloj iz koga proizilazi Zmajeva poezija, i pesnička moć koja je formira, prikazuje nam se kao tajna baš u svojoj jednostanosti, a možda se tako prikazuje najviše samim pesnicima drugih duševnih slojeva. Vasionska težnja EROS, ostala je u Zmaja u sloju duše koji bismo mogli nazvati čisto životnim funkcijama, omeđena je u njima, a kad dodiruje nebo i večnost, dodiruje ih nošena zemnom ljubavlju i tugom. Težnja takvih pesnika ne putuje kroz divote i pustinje duha i vasione, ne otkida se od tople grude radi nedomašnih horizonata. Sreća i bol, rađanje i smrt, progovaraju tu jezikom prostim i zagonetnim, njišu se na isto takvim melodijama».

        Sasvim je očigledno da za pesnika tuga ima sve atribute žive ličnosti. Sa njom Zmaj razgovara, svađa se, miluje; ona ga teši i pazi, ali i nervira. Sve to jako dobro podseća na jedan ljubavni odnos. Kroz tugu se on sjedinjuje sa imaginarnom dragom i u tim momentima počinje muzika UVELAKA. To je mesto gde se doživljava harmonija i lepota univerzuma. Pesnik se tugujući prečišćava unutar svoje duše, diže se do ideala, te, s toga, tuga ima i kataraktičko dejstvo.

Ima u istoriji književnosti sličnih sudbina, pravih prokletstava, ljudi koji nose reč BAKSUZ ispisanu tajanstvenim slovima u vijugavim naborima čela. Slepi anđeo ispaštanja dokopao ih se i šiba ih iz sve snage za nauk drugima. Uzalud oni u svom životu pokazuju darovitost, vrlinu, ljupkost. Šta sve nije činio Zmaj da razoruža sudbinu i da bi umilostivio sreću? Postoji li,prema tome, neko đavolsko proviđenje koje priprema nesreću još od kolevke, koje baca sa predumišljajem uzvišena i anđeoska bića u neprijateljske sredine, kao mučenike u arenu?

           Uzalud se oni otimaju, uzalud se prilagođavaju navikama sveta, njegovim predostrožnostima, njegovim lukavstvima; oni će biti još oprezniji, zatvoriće sve izlaze, zastrće prozore protiv zalutalih metaka; ali će Đavo ući kroz ključaonicu; savršenstvo biće slaba tačka njihova oklopa, a neko izvanredno svojstvo začetak njihovog prokletstva.

           Završna strofa Poovog «Gavrana» najbolje će odslikati celokupnu sudbinu J.J.Zmaja. Crna zloslutna ptica nije samo paralela Uveoku LIV, već odabrane reči koje su zla kob ovoga pesnika:

«I taj Gavran, šuteć samo, još je tamo, još je tamo, 

Na Palade kip je sjeo, što se iznad vrata diže, 

Oči su mu slika prava zloduha što sniva, spava, 

Svjetlost, što ga obasjava, na dnu njegovu sjenu riše, 

Moja duša iz tih sjena, što mi sobu kriše, 

Ustat neće-NIKAD VIŠE!»