„Смрт у Венецији“ – Томас Ман

 

            Пишући о Мановој новели Смрт у Венецији Аница Савић Ребац је рекла да је то „дело савладане, студене туге, где су психологија и композиција сливене у тако савршено јединство да оно збиља представља уметност као такву, уметност као идеју.“ Цело дело подсећа на унутрашњи монолог главног јунака чија је трагедија што је и грађанин и уметник у исто време, јер нигде није јасније и оштрије уметник усамљен него у грађанском друштву омеђеном прихватљивим и неприхватљивим.

            Густав Ашенбах, или фон Ашенбах, живи у Минхену. Шетајући до гробља, кроз једну мистификовану фигуру, добија жељу за путовањем. Од првих редова новеле смрт постаје доминатна одредница главног лика. „Била је то жеља да бежи, та чежња у далеко и ново, та жуд за ослобођењем, одбацивањем терета, и заборавом, - нагон да се удаљи од дела, од свакидашње позорнице једне круте, хладне и страсне службе.“

            Сав живот Ашенбахов састоји се од уметности. Имао је жену, која је преминула, и остала му је ћерка. Путовању ка Венецији је велика метафора, а истовремено увод у његову смрт. Све на то асоцира, нарочито слика на гондоли.

            У делу постоји сликарски подтекст. Природа која је описана подсећа на пределе бога Диониса који има тигра за свог пратиоца. „Лик светог Себастијана најлепши је симбол, ако не уметности уопште, а оно бар оне уметности о којој сада говоримо.“ У ренесансној уметности лик младића који представља светог Себастијана синтеза је и мушке и женске лепоте. Полунага фигура мушкарца који подноси убоде стрела показује да бол није само патња, већ и победа, тријумф. Тако, изгледа само у пишчевој уобразиљи, настаје неми младић, Тађ, који постаје симбол за лепо, мушко тело и безбрижан живот. Ашенбах постаје задивљен дечаком.

            Често се Ашенбах позива на грчку митологију, па је и овде упоредио њих двојицу са Сократом и Фаидром – један старац, а други младић, један ружан а други леп. Младић подстиче у старцу инспирацију, жељу да пише по линијама младог тела. И у „Слици Доријана Греја“ Оскара Вајлда прелепи младић није само телесно леп, већ представља уметност. Као читаоци, ми Тађа видимо само из Ашембаховог ока и скоро увек је приказан на сунцу или светлости. Да би Тађо остао вечно млад, уметник мора да умре.

               Посматрајући Тађа, дивећи му се док борави у Венецији, он страда, вене. Како један расте у својој лепоти, као уметничко дело, други се смањује, уметнк умире. У једном моменту почиње да се стиди своје наборане коже, постаје опијен и прати дечака и његову породицу, а у жељи да се допадне обраћа више пажње на гардеробу, модне детаље и мирисе.

            Ашенбах умире на обали док посматра дечака. „Видиш ли, дакле, да ми песници не можемо бити ни мудри ни достојанствени? Да нужно морамо лутати, нужно морамо остати распусни и пустолови осећања? Узорно држање нашег стила је лаж и глума будале, наша слава и почасни положај је лакрдија, веома је смешно поверење масе према нама, васпитање народа и омладине путем уметности и сувише је смео подвиг, и требало би га забранити. Јер како би могао бити добар васпитач онај чији је дух непоправно и природно управљен према понору? Ми бисмо се радо одрекли те тежње и постигли достојанство, но ма како се обртали, он нас привлачи.“

             Новела Томаса Мана је изразито комплексно дело које се не може прецизно разумети без аполонског и дионизијског аспекта у филозофији Ничеа. Аполонски аспект је попут сна јер се живот представља кроз меру и склад, а најпре кроз лепоту која не постоји у стварности. Дионизијски, пак, аспект представља дивље и неконтролиране силе у човеку. Ниче сматра да се уметнички нагони задовољавају: једном као свет снова чије је савршенство без икакве везе с интелектуалним ступњем или уметничким образовањем појединца, а с друге стране као пијанством испуњену стварност која не обраћа пажњу на појединца, него чак тежи уништењу јединке.

            Зашто треба читати новелу „Смрт у Венецији“ великог и магичног, нестварног Томаса Мана? Зато што сукоб који у себи носи Густав Ашембах јесте сукоб сваког човека. Читајући о његовој борби са собом, ми схватамо да сви људи носе у себи и аполонски и дионизијски култ, светло и мрак, уметност и друштво, понашања која су друшвено прихватљива на уштрб оних која поткопавамо у себи. И зато што нам на деликатан начин показује да уметност зато и постоји – да помири оба аспекта.

Мајка Храброст и њена деца – Бертолт Брехт (Хроника из тридесетогодишњег рата)

 

Ово Брехтово дело је антидрама књижевности 20. века и једно је од најзначајнијих дела епског позоришта. Своју теорију епског позоришта Бертолт Брехт је изградио насупрот Аристотеловом уверењу да се књижевност дели на епску и драмску. Јован Ћирилов је представио разлике између драмског и епског позоришта у односу на гледаоца.

 

Драмско позориште / гледалац                           

Ја сам то искусио                                                                    

Такав сам и ја                                                

То је природно                                              

Тако је увек било                                          

Муке овога бића ме узбуђују jер нема излаза                                                   

Плачем са оним који плаче,                         

Смејем се са оним који се смеје      

  Епско позориште / гледалац 

 Никада себи не бих представио  тако нешто 

Немају права да то раде

То је необично, просто

 Са тим треба прекинути

Муке овога бића ме узбуђују јер има излаза

Смејем се онима који плачу, плачем над онима који се смеју                           

У овом делу се приказује тридесетогодишњи рат између католика и протестаната. Радња почиње у пролеће 1624. године. Мајка Храброст тргује током рата. Са три мушкарца има троје деце – Еилиф, Кетрин и Швајцарко. Мајка није у стању да схвати да њу рат у ствари упропашћује. Она му се радује као извору нових прихода, иако губи своју децу.

Једини интерес овој мајци је трговина и зарада, зато уместо да оде у цркву због мртвог сина, иде на пијацу да распродаје ствари. Кувар ће за њу рећи: „Не би требало да вас мир заварава, Мајко Храброст. Ви сте хијена бојног поља“. У војној поворци, у зачељу, мајка са Катрин вуче своја кола, и на моменте, у тим сценама имамо утисак да је њено мајчинство једина људска црта у овој жени. Чак и завршна сцена када Мајка плаћа сељацима да јој сахране мртву ћерку и пева успаванку, можда спава, наставиће да вуче своја кола и помислити како и даље има посла.

Брехт је лик Мајке замислио као крајње амбивалентан – она у исто време покуша да на све начине сачува своју децу од рата, а опет рат је њен извор профита. Тако она несвесно подржава рат.

Кетрин је други најинтересантнији лик ове драме. Емотивна, емпатична и нежна, дата је као супротност Мајци и можда би била идеална мајка, али јој је то ратом ускраћено. Као и њена браћа, страда због својих врлина. Читалац се мора запитати какво би било друштво и свет у коме се врлине не би кажњавале смрћу.

Поједини тумачи овога дела рећи ће да је кривица Мајчина у немогућности расуђивања, те остаје тако у незнању последица свог ангажовања. Прави кривац је лош уређен друштвени поредак. У позадини дела провлачи се алузија на Хитлерову расну политику и нацистичку пропаганду.

Не могу да не споменем ефекат отуђења, као једно од основних начела Брехтове позоришне теорије које од публике и глумаца захтева критичку дистанцу према позоришној представи. У овој драми поменути ефекат је присутан и у фабули, кроз историзацију догађаја. Зато је ово дело добар пример дијалектичког театра.

Уверења сам да нам требају дела која ће нас мало интелектуално „продрмати“. Чини ми се да смо данас у некој колективној анестезији, како у животу, тако и у читању. Читамо популарно, актуално. Јасно ми је да Брехт није „лагано“ штиво какво највише одговра савременом читаоцу који је брз и нескоцентрисан. Зашто онда Мајка Храброст и њена деца? Зато што нас нешто мора мисаоно подбости, испровоцирати, изломити како бисмо изашли из утрнулости и анестезиране обамрлости. Зато да бисмо били бољи.

 

Повратак Филипа Латиновића – Мирослав Крлежа - препорука

        

 „Његов властити живот негдје се откинуо од своје подлоге и стао претварати у фантом, који нема никаква разлога да постоји, и то већ прилично дуго траје, а постаје све теже и све заморније“.

Овај роман је објављен 1932. године, али се, без обзира на време настанка, бави ликом типичним за постмодернистичку литературу. Временски се радња романа развлачи од 1920. године, па до 1930. са ретроспекцијама, али све се одвија у „реалном“ времену, времену радње, у неколико месеци. 

У овом Крлежином делу постоји заправо само један лик, јер су сви остали ликови дати из угла Филипа Латиновића и ускраћен им је развој – постоје само да би били Филипов доживљај или да би њега боље објаснили. Филип је средишња свест романа. Свезнајући приповедач је изједначен са Латиновићем.

Ликови сликара су чести у Крлежином литерарном опусу (Леоне, Аурел, Филип). Многи тумачи овог интересантног дела рекли су да је роман на известан начин и сликарски, уметнички есеј. Али, пођимо од наслова. Тема је повратак у родни крај из светских метропола, после двадесет и три године, повратак из света у коме је отуђен и стран, у коме је суочен са уметничком јаловошћу, повратак у Панонију, коренима, са огромним кофером комплекса развијених у детињству и неразрешених породичних односа, у средину у којој је, такође, странац. У новој средини се нада да ће пронаћи нову животну, али и уметничку, снагу. 

Повратком започиње потрага за изгубљеним временом, за развијањем клупка тајни. Разрешење очинства за Филипа је је кључ његовог идентитета. У Филиповој свести паралелно егзистирају дечак и одрасла особа. Дечак се одрекао правог имена Сигмунд и назвао се по свом другом, легитимном оцу Филип, бискупском собару, слуги мађарског грофа. Признајући га за оца само потврђује чињеницу да је он мртав отац. Одрасли Филип се свог правог оца, Липеха Костоњевачког, гнуша, не прихвата га. За Филипа је он аристократска сабласт.

Кључна фигура Филипове личности је мајка, а однос са њом је обележен недостатком комуникације, гомилом неизреченог. Провалија између њих је огромна и ништа је не може попунити. У роману је њихов однос најбоље представљен кроз сликање мајчиног портрета у коме Филип – сликар представља оно што се види, што сви виде, али и оно што он слути, што га прати кроз одрастање и дилеме око мајчиног поштења које су утицале и развиле његову несигурност. 

Филипу је одузета подлога која је од пресудног значаја за његову индивидуалну кризу, што доприноси развоју осећаја бесмисленог постојања. Подлугу тумачимо и као животну, биолошку одредницу која утиче на моралне и духовне вредности човека, али и подлогу као средину из које се потиче, Панонија. Интересантно је да ниједан Филипов отац, легитимни и биолошки, нису са хрватског поднебља. 

    „Филипова идеја, на примјер, да у нама станују други као у старим гробовима, и сви ми да смо само куће пуне непознатих мртвих станара...“

Други у нама нас обликују. Филипу је његов атавистички материјал стран, непознат, зато отац и нема име и за том се фигуром четрдесет година трага. Несвесно у нама. 

У роману је дат и један, да тако кажем, суматраистички доживљај лакоће главног лика.  „Осјећао је како је лаган, како добро савладава земљу под својим ногама и како му се иде далеко, у тишину... У тангенти меса, у заносу топла тијела, у гибању по бјелој мјесечини, уз жубор потока, уз шум црних крошања, гдје се чуо топао лепет крила, он се гибао у простору као усијана гваља тјелесног нечег у себи, пун глазбе“.

Крај романа је убрзан – Кириалес се убија, Филипу мајка открива да му је прави отац Лиепах, несрећни љубавник Балочански убија нимфоманку Бобочку. Све је представљено кроз Филипове оче које су специфичне, јер виде детаље ствари, и оне се разликују од очију упртих у њега, оних које губе моћ гледања. Призор мртве жене која као да гледа је моћ писца да ликове трансформише у маске, луткарско-карневалске приказе и у завршним сценама приметан је поступак преласка из људске физиономије у нељудску, утварску. 

Не постоји породица која није оставила последице на дете. Индивидуална је ствар како се са тим ко носи. Уметници су најсензибилнија бића, најосетљивија и као такви ношени струјама прошлости, своје свести, али и подсвести. Зашто треба читати Филипа Латиновића? Његов је повратак у завичај кретање ка самоспознаји, ма шта она донела и ма каква она била, лек са последицама, суочавање са демонима и страховима прошлости. Можда нас охрабри на исто, можда нас осмели или подучи, а можда нас само наведе да уживамо у интелектуалној прози. Крлежа је једно од највећих имена хрватске литературе, а литература и уметност не смеју имати ма какве границе. 

Данијел Киз – Цвеће за Алџернона

 

 

„Прича која не престаје да изазива полемике. Један од најчешће забрањиваних романа на цензорској листи удружења америчких библиотекара“.

Роман који је овај амерички писац био упоран да објави иако је пет издавачких кућа одбило рукопис. Касније је уследио велики успех – преведен је на двадесет и седам језика до сада и продат у више од пет милиона примерака.

О чему се у њему заправо ради? Зашто је дело сврстано у научну фантастику? Чарли Гордон је рођен са јако ниским коефицијентом интелигенције. Као главни јунак нам преко својих забележака или дневничких записа даје свој доживљај света. Радио је у пекари и имао „пријатеље“ коју су му се подсмевали и малтретирали га. Имао је родитеље и сестру који су га у неком тренутку одбацили. Педесетих година прошлога века није био дискриминисан јер су га називали мороном, идиотом и ретардом.

Чарлијеви записи имају доста словних грешака, „гутања“ гласова, погрешно исписаних реченица, јер је на почетку романа то у складу са његовом интелигенцијом. И као такав, има жељу да учи и напредује. Живи и описије своју свакодневицу, осећа некада неприпадање, тугу, љутњу, усамљеност, али и љубав и срећу.

Чарли се пријављује на један експеримент који ће му повећати интелигенцију и остварити жељу да боље памти и учи. Пре њега тај експеримент је рађен на мишевима. Једини миш који је преживео операцију је Алџернон. Како је захват прошао добро, Чарли пише све боље и памћење му напредује. Почиње да учи и убрзо постаје и паметнији од својих професора и доктора, постаје геније.

Али Алџернон се чудно почиње да понаша. И слична судбина ће задесити Чарлија и експеримент добија силазну путању. Кизово дело је роман тока свести у тој мемоарској, дневничкој записци. Чињеница да је писан субјективним стилом даје доживљају света дозу проживљености и тиме добија на тежини. Кроз ову књигу проговарају сви злостављани и занемаривани, малтретирани, сви другачији. Ово је књига о људима са маргине и не може да нас не дотакне и покаже нам како то стварно изгледа бити неприхваћен и одбачен.

Мислим да сам као професор који има у учионици и децу која раде по индивидуалном оперативном плану схватила како се заправо они осећају и колико им је тешко да се уклопе у окружење, али и како се бори и не одустаје, и упркос свему иде даље. Дивови и громаде!

Топла и срдачна препорука која ће вас откравити и натерати да се и сами запитате и о себи, али и о свом окружењу.

 

Луиђи Пирандело – Шест лица тражи писца

 

            „Зашто, говорио сам себи, не бих приказао овај сасвим нов случај једног писца који одбија да оживи своја лица, која су рођена у његовој машти, и случај самих ових лица која, поседујући живот, неће да се помире с тим да живе искључена из света уметности?“

            Шест лица – Отац, Мајка, Син, Пасторка, Дечак и Девојчица „упадају“ једнога дан на сцену позоришта где глумци играју Пиранделову Игру улога. Отац говори да траже писца, јер су на свет дошли као лица. Глумци им се смеју, па их Пасторка уверава како су они шест занимљивих лица, али изгубљених. Желе да живе за тренутак, а не вечно.

            Мајка је, после смрти једног од два мужа, нашла посао као кројачица и од тад је у жалости. Ћерка је запала Мадам Паче за око и ћерка почиње да ради у јавној кући. Отац је замало био са Пасторком, али је на време спречена катастрофа (сумња да ју је заиста препознао надвила се над драмом ових лица). Син је одвојен са две године и послат на село, што није никада превазишао и за себе каже да је „једно драмски неостварено лице“.

                 Директор наслућује да ту има материјала за праву драму, само им фали писац. Сцена се поставља као салон Мадам Паче. Лица се буне јер су глумци добили улоге. Син не жели да учествује у драми. Девојчица се утопила у базену у врту, а Дечак је себи пуцао у главу. Глумци разматрају да ли је дечак стварно мртав или није, али Отац виче да је ово стварност, а не фикција.

            Директор је престрављен и исцрпљен и гаси сва светла. Међутим, на рефлектору се јасно оцртавају Лица, само сада без Дечака и Девојчице. Директор бежи. Са десне стране излазе Мајка, Отац и Син, касније за њима и Пасторка смејући се. Седа у публику  и вришти од смеха. Излази из позоришта и спушта се завеса.

            Временски, радња траје један дан. Пирандело се у овој књизи поиграва терминологијом, али и позориштем. Драма у драми, представа у представи, али ко је писац? Шаптач (један од ликова) не може бити аутор. Син је гротескни лик који истиче: „Пустите ме да одем, молим вас!  Пустите ме! Ја нећу ништа да представљам!“

           Отвара се питање шта је унутар ове представе драма, а шта стварност, али је дискутабилна и временска одређеност прошлости и садашњости, „реалност данашњице је сутрашња илузија“, како за глумца, тако и за лика. Мајка виче: „Догађа се и сада, догађа се стално!“ Које је време реално?

          ЗАЧАРАНИ КРУГ У КОМЕ СЕ СВЕ УВЕК ПОНАВЉА – СВЕ ЈЕ КРУГ. Распад стварности у делу Луиђија Пирандела је потпун и дефинитиван. Лик је омеђен драмом и везан за њу и по томе овај писац иде за Аристотеловим уверењем да ликом доминира радња. Стварни човек постаје лик, али и стварни човек је илузија.

 Начин на који он употребљава позорницу утемељује нову и модерну драматургију. Метатеатралност овог аутора има корене у филозофији егзистенцијализма што се представља у двосмислености осећаја, не коришћење традиционаланих механизама драма, подједнако испољавање илузија кроз садржину и форму. Драма се осамостаљује и живи свој живот, те се самим тим, границе између живота и позорнице губе, као и границе између глумаца и публике.

Пјеро Кудини истиче: „У јеку двадесетог века обновити формалну циркуларност театра значи макар наговестити могућност обнављања архетипске театарске супстанце, назначити могућност учествовања која је есенцијална форми театра. И показати, на неки начин, форме такве рефлексије на самим позоришним даскама, док се театар ствара – театар који самог себе рефлектује. На тај начин, у оквирима грађанског театра, Пирандело се једнако може видети као велики иноватор и велики рестауратор“.

Књига вредна читања. Будите део Пиранделовог магијског круга у коме се губе границе између стравности и уметности.

Препорука за читање: Сапутници – Исидора Секулић

 

            Ако пођемо од оног Скерлићевог становишта да је толико писање о себи заморно и да нико на свету није толико занимљив да на седамнаест страна пише о својој главобољи, ипак је осетиo да је Исидора Секулић чиста интелектуалка, да је књишки писац и да на диван начин представља оно што се зове посредна литература.

                Жена писац у свету за који се сматра да је мушки терен. Довољно за жељу да мора бити не добра, него маестрална. У књизи Сапутници која је штампана 1913. године налази се шеснаест прича. Рекла бих да је књига и данас актуелна и савремена, јер се бави осећањем несигурности, тако специфичним за данашњи сензибилитет модерног човека. У овој књизи откривано Исидору Секулић као изврсног посматрача.

            „У овом шупљикавом и смежураном дворцу бујала је нека лака, мека и тиха фантазија, и док су друга деца напољу грајала и целог лета трчала од тарабе до тарабе за једним лептиром, мала бледа девојчица сањала је у бурету своју робинзонијаду“. (Буре)

                Приче у овој књизи су одраз љубљења живота, али, парадоксално, много се размишља и о смрти. Пролазност је феномен којим се Исидора дуго бавила, а према мишљењу Светлане Велмар Јанковић то ју је изједначило са енглеском књижевницом Вирџинијом Вулф.

            „Нешто је пропуштено у животу, и чудна нека веза има између те несреће и моје главобоље. Без важности, смисла и светлости ваља се живот, пуст и спор, и сви смо ми у њему болесни, несносни и досадни...“ (Главобоља)

            Догађаји, уколико их има, су у овој књизи приповедака споредни. Исидора се од њих лирски удаљава, дивагира, и претаче све у исповест осетљиве душе. Осећа се доза песимизма у овим редовима, али је то песимизам уметника који је имао свој сан и у својој последњој разочараности љуби живот. У оку књижевнице све је лепота: и буре, и паук, фигура шаха, пас, кристал и све има свој загонетни живот и улогу у нашим животима, све је повезано. Зато могу рећи да је ово проза која изражава најкомплексније нијансе и утиске, вредности, боје, музику кроз коју је дата једна индивидуалност на један фин и суптилан начин (избећи ћу термин „женски“), проза уметника која мирише на тинту и хартију, а која је саткана од милиона стаклића, мисли, реминисценција.

            „Самоћа је као и умирање. Трну делови душе и сужава се живот човечији. Смрт је апсолутна самоћа, јер човек тек онда умире кад прекине све везе тела, срца и ума“. (Самоћа)

            Довођен је у питање и сам наслов дела, јер кроз књигу не иде нико други до сама ауторка, али са својим питањима и својом мишљу уноси све предмете и сав свет око себе у дело. Интересантно је да је велики Јован Дучић осетио колико истине има у уводном делу књиге где се пише о женама у књижевности и женама уопште и да је вешто осетио да ово није женско дело. Сапутници су плод самоће. Баш је овај доживљај као фантом пратио Исидору цео живот. Она има потребу да све размрска у најситније делове, да све развије у хиљаду нијанси, све изанализира.

            „О, човек се, живећи, веома умори!“ (Умор)

            Рећи ће Дучић да је Исидора одабрала један књижевни род поетских козерија, јер у свакој причи има по једна централна идеја, али ће приметити и да је у време када су друге жене једва знале да читају, она писала како су писале само две – три жене европске књижевности.

            „Без воље сам, без циља и без одлуке, јер осећам да читав живот нема чврстог темеља. Без радости ми клизи мисао с предмета на предмет, с доживљаја на доживљај, и нигде не налази привлачности ни смисла да се задржи. Ко сме рећи да је миран на стази по којој ходи, и да је поносит и храбар на делу које чини?“ (Литургија)

            Читањем Сапутника оплемењујемо себе у најдубљем смислу те речи, отрежњујемо се за свет око себе и природу, за повезаност свих ствари и њихову уравнотеженост, на мисаоност и духовност. Зато мислим да је сада изузетно добра за читање и да постоје на свету они који држе пажњу када на седамнаест страна пишу о својој главобољи. То, наравно, нису обични људи, већ посебни. Посебна жена – Исидора Секулић.

            „Круг је одвратни симбол ропства и комике. Бити круг и бити у кругу значи бити баналан и смешан, бити увек код куће и бити увек при себи“. (Круг)

Препорука за читање: Химерина крв – Славиша Павловић

 

             Химерина крв. Специфична синтагма. Химера је неман с главом лава, телом козе и репом змаја који бљује пламен. Њу је поразио Белерофонт јашући на Пегазу. У симболистичким схватањима повезују је са дубинама несвесног. Она заводи и убија оне који јој се предају. Крв представља све вредности у вези са ватром, топлотом и животом. Крв је носилац живота. А књига је о Дучићу!

            Први део романа, Моја отаџбина, смештен је временски у 1941. годину. Почиње писмом Јована Дучића младићу Петру, али ће се ова топла писма јављати кроз свако поглавље.

            „Опет су ме крволоци престигли, мој Петре. Зло је увек брже од добра.

Тесла је одбио да се види са мном. Поново“.

          Почети роман је најтеже за писца, та прва реченица. Овај почетак одмах интригира и увлачи заводљиво читаоца у фабуларну нит. Већ два велика имена, Дучић и Тесла. Пажња је ту. Потом прво поглавље почиње своју радњу 1894, у Бијељини. Први део се завршава писмом из 1943. године пријатељу коме верује и коме износи све своје муке.

У роману су присутни епистоларни елементи. Доминантно је приповедање у трећем лицу (свезнајућа улога приповедача), али на известан начин и кроз писма као доживљени говор.  

           Други део романа је Путник. У овом делу романа Дучић је у Швајцарској и Француској, дописује се са Миланом Савићем, са члановима своје породице, са уредником Гласника. На страницама овог импозантног романа читамо о савременицима Јована Дучића -  Милану Ракићу, Јовану Скерлићу, Богдану Поповићу, Јовану Цвијићу, Николи Пашићу, Алекси Шантићу, Надежди Петровић, Апису, Мусолинију и  многим другим познатим личностима. То нас стално наводи да се запитамо колико је роман базиран на историјским чињеницама, а колико на пишчевој уобразиљи.

          Трећи део романа је Повратак. Радња се одвија у Београду и око заводничких способности господина Дучића, његовог магнетизма, неодољивог шарма и успеха који је код жена имао. Тема овог дела романа је љубав према Јованки.

          Четврти део, Тајна, је посвећен љубавним проблемима и недаћама на које је пар наилазио све док Дучић није отпутовао у дипломатску службу, у Рим. Пети део, Жртва, такође прати последице Дучићевог завођења удате жене, мајке троје деце, али и даљи његов ангажман за своју домовину. Слава, то је страшно сунце мученика је наслов шестог дела.

           Седми део, Први поклисар, везан је за дипломатију у Италији, познанство са Мусолинијим и једном принцезом. Последњи део, Верујем у Бога и у српство, смештен је у Америку. У овом делу романа је описана и смрт Јована Дучића, уз младића Петра, коме пише писма. На најпоетичнији начин описани су последњи тренуци и мисли овог великог песника.

        „Отворио је прву страну Лирике и почео да чита. Наглас. Схватио је да песник и даље говори. Кроз њега“. Прича у причи, Проклета авлија, младић, не може да се не пореди, и онда најлепши могући завршетак:

            „Прва ноћ у земљи. Боже, како је то страшно!“

       Ако изузмемо чињеницу да је ово први роман о тако великом писцу и песнику наше књижевности и да он постаје лик једног новог, снажног књижевног дела, оно чиме на себе скреће пажњу Славиша Павловић је фантастично коришћење документације, биографије. Иза оваквог романа стоје године истраживачког рада. Озбиљна архитектоника дела није нарушена писмима, напротив само је допринела осветљавању главнога лика.

        Лепа реченица, сажета, са врсним оком усмереним на детаље, али и на вођење сижејне динамике, добри наративни поступци који чине Химерину крв озбиљном тековином савремене књижевности, уврстиће овај роман у сам врх читалачке пажње.

         Читањем овога романа схватиће да се на нашим прострорима готово ништа не мења, да овде време стоји, схватиће како пролазе велики, а како највећи људи, напослетку и како стичу своју бесмртност. Писац је дат као лик савременог дела, не макар који писац него Јован Дучић и писац Славиша Павловић који све то представља, нама читаоцима, као једну лагану игру завођења.