Пишући о Мановој новели Смрт у Венецији Аница
Савић Ребац је рекла да је то „дело савладане, студене туге, где су
психологија и композиција сливене у тако савршено јединство да оно збиља
представља уметност као такву, уметност као идеју.“ Цело дело подсећа на
унутрашњи монолог главног јунака чија је трагедија што је и грађанин и уметник
у исто време, јер нигде није јасније и оштрије уметник усамљен него у
грађанском друштву омеђеном прихватљивим и неприхватљивим.
Густав
Ашенбах, или фон Ашенбах, живи у Минхену. Шетајући до гробља, кроз једну
мистификовану фигуру, добија жељу за путовањем. Од првих редова новеле смрт
постаје доминатна одредница главног лика. „Била је то жеља да бежи, та чежња у
далеко и ново, та жуд за ослобођењем, одбацивањем терета, и заборавом, - нагон
да се удаљи од дела, од свакидашње позорнице једне круте, хладне и страсне
службе.“
Сав
живот Ашенбахов састоји се од уметности. Имао је жену, која је преминула, и
остала му је ћерка. Путовању ка Венецији је велика метафора, а истовремено увод
у његову смрт. Све на то асоцира, нарочито слика на гондоли.
У
делу постоји сликарски подтекст. Природа која је описана подсећа на пределе
бога Диониса који има тигра за свог пратиоца. „Лик светог Себастијана најлепши
је симбол, ако не уметности уопште, а оно бар оне уметности о којој сада
говоримо.“ У ренесансној уметности лик младића који представља светог
Себастијана синтеза је и мушке и женске лепоте. Полунага фигура мушкарца који
подноси убоде стрела показује да бол није само патња, већ и победа, тријумф. Тако,
изгледа само у пишчевој уобразиљи, настаје неми младић, Тађ, који постаје
симбол за лепо, мушко тело и безбрижан живот. Ашенбах постаје задивљен дечаком.
Често
се Ашенбах позива на грчку митологију, па је и овде упоредио њих двојицу са
Сократом и Фаидром – један старац, а други младић, један ружан а други леп.
Младић подстиче у старцу инспирацију, жељу да пише по линијама младог тела. И у
„Слици Доријана Греја“ Оскара Вајлда прелепи младић није само телесно леп, већ
представља уметност. Као читаоци, ми Тађа видимо само из Ашембаховог ока и
скоро увек је приказан на сунцу или светлости. Да би Тађо остао вечно млад,
уметник мора да умре.
Посматрајући
Тађа, дивећи му се док борави у Венецији, он страда, вене. Како један расте у
својој лепоти, као уметничко дело, други се смањује, уметнк умире. У једном
моменту почиње да се стиди своје наборане коже, постаје опијен и прати дечака и
његову породицу, а у жељи да се допадне обраћа више пажње на гардеробу, модне
детаље и мирисе.
Ашенбах
умире на обали док посматра дечака. „Видиш ли, дакле, да ми песници не можемо
бити ни мудри ни достојанствени? Да нужно морамо лутати, нужно морамо остати
распусни и пустолови осећања? Узорно држање нашег стила је лаж и глума будале,
наша слава и почасни положај је лакрдија, веома је смешно поверење масе према
нама, васпитање народа и омладине путем уметности и сувише је смео подвиг, и
требало би га забранити. Јер како би могао бити добар васпитач онај чији је дух
непоправно и природно управљен према понору? Ми бисмо се радо одрекли те тежње
и постигли достојанство, но ма како се обртали, он нас привлачи.“
Новела
Томаса Мана је изразито комплексно дело које се не може прецизно разумети без
аполонског и дионизијског аспекта у филозофији Ничеа. Аполонски аспект је попут
сна јер се живот представља кроз меру и склад, а најпре кроз лепоту која не
постоји у стварности. Дионизијски, пак, аспект представља дивље и
неконтролиране силе у човеку. Ниче сматра да се уметнички нагони задовољавају:
једном као свет снова чије је савршенство без икакве везе с интелектуалним
ступњем или уметничким образовањем појединца, а с друге стране као пијанством
испуњену стварност која не обраћа пажњу на појединца, него чак тежи уништењу
јединке.
Зашто
треба читати новелу „Смрт у Венецији“ великог и магичног, нестварног Томаса
Мана? Зато што сукоб који у себи носи Густав Ашембах јесте сукоб сваког човека.
Читајући о његовој борби са собом, ми схватамо да сви људи носе у себи и
аполонски и дионизијски култ, светло и мрак, уметност и друштво, понашања која
су друшвено прихватљива на уштрб оних која поткопавамо у себи. И зато што нам
на деликатан начин показује да уметност зато и постоји – да помири оба аспекта.
