Преписка Узун Хајдар-аге и Зекерија-паше у роману Гвоздени облаци Бранилава Јанковића

 

           У нашој књижевности немамо роман у писмима, али Лазаревићева приповетка Швабица има елементе епистоларне форме. Зато је роман Гвоздени облаци новина у домаћој књижевности и заслужује стога посебну пажњу.

            Роман у писмима је низ писама које пише једна или више измишљених личности и која међусобно повезана остварују елементе епске структуре: ситуацију, радњу, карактере и сл. Од античке епистоле, која се разгранавала у два смера, ова форма пролази преко средњег века кроз многобројне варијанте, да би у седамнаестом и осамнаестом веку доживела поновни процват (Н. Бретон „Пошта с пакетом лудих писама, 1630; Мадам Диноаје „Писма једне госпође из Париза једној господи у Авињон, 1716; С. Ричардсон „Памела“, 1740; Русо „Нова Елоиза“, 1761; Гете „Јади младог Вертера“, 1774; Ш. де Лаклоа „Опасне везе“, 1782...).

            Роман Гвоздени облаци Бранислава Јанковића композиционо је подељен на три дела, а има и пролог и епилог. После пролога Крађа неба прва књига Убиства у харему почиње писмом Зекерија-паше које је препуно клетви и мржње.

            „Узун Хајдар-аго,

Знаш ли сам колико те мрзим, те ово писање тера моје великодушно срце да брже куца, али не од радости и усхићења, већ од мржње и беса. Даће добри Алах да ти дођем на џеназу и попишам се на твој гроб.“

Оно што одмах примећујемо у овој преписци јесте да мржња има женско име које ова два лика судбоносно везује. Кроз роман се двадесет и један пут размењују писма ових јунака и последњи сегмент књиге, епилог, састоји се од писма Зекерија-паше. Зекерија-паша је заповедник Ниша и тако се и потписује,али потписи ових ликова могу чинити посебан сегмент овога романа, можда и јесу његов највећи бисер, како се даље развијала приповедна нит:

„Узун Хајдар-ага, заповедник Лесковца, што му ни бабе угљеваре не извадише бол, залуд гасећи жар у ивањданској води.“

„Зекерија-паша, роб овог проклетог града и слуга своје амбиције.“

„Узун Хајдар-ага, заповедник Лесковца, али роб свог срца, цркло дабогда и пси га сокацима развлачили.“

„Зекерија-паша, стари брод исцепаних једара.“

„Зекерија-паша, само то и ништа више, јер све се претвара у прах и прашину.“

„Узун Хајдар-ага, само то и ништа више, јер и прашина зна да замагли поглед и изазове сузе, а он ни то.“

„Зекерија-паша, господар једног великог облака прашине и песка, неколиких песама и ковчега горчине, арам му било сваког сна.“

Узун Хадар-ага је некада био Видоје, отет од родитеља послат је у јаничаре. На самом почетку размене писама, поред мржње повезане ликом жене, коју су обојица много волели и о коју су се, док је била жива, много огрешили, сазнајемо да се догодило убиство у пашином хамаму и да им распоп Јеврем Утвић, главни јунак романа, мора помоћи како би се ухватио починилац. Писма полако, како се радња захуктава, доживљавају метаморфозе – пише се о кошмарима, о тузи, о Србима као народу који Турци поробљавају, пише се о старости, о мукама, несрећи, живима и мртвима, Утвићевој способности да комуницира са неживима, али и о њој, што одржава тензију међу њима до самога краја. Тако ће и бисери ове епистоларне форме, потписи, доживети такође промену:

„Узун Хајдар-ага, који ће једном, јер овај свет се клати час на једну час на другу страну, можда постати пријатељ Зекерија-паши, јер их не спаја само вера, већ и иста сећања и осећања. Е, сад, кога и колико више боле, то ће одредити наша срца, што старија, то тврђа, камену слична. А што је крто, лако се разбије.“

Убица и даље наставља, недужне жене у пашином хамаму страдају, па паша аги детаљно описује како се одвија истрага и, између осталог, истиче и забринутост за свој живот. Одлазећи са Утвићем и Јусуфом у тајне лагуме открива старост тих пролаза док је по њихим зидовима исписан келтски језик. Али је, ходајући кроз мрак и прошлост тих лагума, Зекерија почео другачије да гледа на распопа, никако не разумевајући шта овога тера да толики бол наноси себи, слушајући гласове авети и духова који обитавају у подземним пролазима. А онда је схватио – Јеврем је и сам тражи смрт! После напада који се десио у тим пролазима, Јеврем је нестао.

У једном тренутку ага се разболео, па није одговорио на једно писмо, по чему видимо да су паши писма једина радост. И то је моменат када о жени, која их спаја, добијамо пуну слику и када њеним именом, Лејла, исписујемо њихову мржњу. Паша је Лејлин брат који није одобрио везу млађе сесте и аге. Побегла је с агом, али их је паша стигао у потери и раздвојио. Сестра се од туге разболела. Узун или Видоје је успео да стигне на време и испуни јој жељу да види зору над Босфором. У његовом наручју је срећна преминула. На самрти је заветовала свог вољеног да опрости њеном брату и да га чува.

У наредним писмима ага објашњава да је Булут убила три жене из хамама које су паши спремале смрт, да су га заједно штитили од убице. Зекерији се ближи смрт и роман се завршва следећим речима:

„Не можеш небом напунити џепове. Зекерија-паша, старац који је пошао да се игра, јер је живот само то. И ништа више.“

Писма су неодвојиви сегмент Гвоздених облака  и чине да у жанровском смислу ово јесте роман у писмима. Лепота ових писама је немерљива, начин обраћања, потписи као најлепши део у епистоларној форми који су сами по себи оригинална творевина, елиптично згуснути симболиком и суштином, све то их уврстава у сами врх наше књижевности и мишљења сам да овом роману није поклоњена пажња какву заслужује. Издвојила сам један сегмент овога уметничког дела, стављајући по страни остале композиционе чиниоце, ликове, симболику, стил и језик аутора. Најсрдачније препоручујем књигу за читање која је новина не само жанровски у домаћој књижевности, већ и по утиску након читања који ће вас држати дуго и што ће вас терати да јој се изнова враћате.

Шарл Бодлер – Цвеће зла

 

            Ако постоји песнички Прометеј, онда је то свакако Шарл Бодлер. Прометеј је од богова украо ватру и поклонио је људима, Бодлер човек је људима поклонио Бодлера песника; поезији је жртвовао своје лако и увек рањиво срце. Своју песничку мисију испунио је часно и поштено: песник живи да би умро, јер има снагу слабих. Истрошио се на песничко – животној ветрометини и животом и делом потврдио истинитост дистиха давно изреченог:

„Ја најмоћнији међу гордима,

А најмањи међу слабима.“

            Био је песник који је докучио дотад недокучиво, који је прешао границу реалног, био је песник сплина и нервозе. Он је отац свим модерним правцима у поезији, родоначелник француског симболизма.

            Шта је толико новаторско у његовом песништву?

           Његова је поезија у односу на романтичарску нова по нeoбичним ставовима према животу. Дао је нови ток француској поезији – декадентној поезији. Читаоце је пленио беспрекорном формом стихова. Конвенционални стих је освежио уводећи у израз тачност, јасноћу и једноставност. Раскид са романтизмом остварен је првенствено у језику.

Збирка поезије „Цвеће зла“ објављена је 1857. године након десетодишњег припремања и рада. Још једно велико дело француске књижевности је изашло исте године – Госпођа Бовари Густава Флобера. Поред године објављивања, заједничко им је још и то што су обе завршиле на суду под оптужбом да се у њима приказују неморалне и ласцивне сцене. Тако је Шарл Бодлер оптужен за увреду верског и јавног морала, а шест песама је забрањeно. Забрана је укинута 1949. године.

            Потпуно је тачно да Бодлерову поезију не можемо одвојити од његовог живота. Он је, у правом смислу те речи, живео своју поезију. Сартр је имао одличан термин који се на Бодлерово стваралаштво може применити – „егзистенцијална поезија“.

            Бодлер је умео да својим доживљајима да метафизички димензије и то је од есенцијалног значаја за његове песме. Љубав према мајци могла је да буде патолошка, и вероватно да то и јесте била, те је зато, на састанцима са њом, он пре љубавник него син, састанци су љубавнички, по музејима. То је љубав према једном апсолуту, како је подвукао Јован Христић, везивање за апсолут, који пружа чврст и сигуран ослонац. Слом који је Бодлер претрпео после њене преудаје одвео га је само у један други, супротни апсолут – потпуну самоћу на коју сматра да је осуђен. Отуда његова филозофија инверзије.

            Цвеће зла је књига једне сурове искрености и једне сурове експозиције самога себе. Кроз стихове тих песама ствара се нови лик, пун пркоса, који самога себе изједа зато што не може да уништи читав свет с којим се инати и који изазива.

            Одбачен, „бескористан за друге, опасан по себе“, и онај који би одбацио живот, Бодлер се обраћа смрти. Он је песник смрти и верује у њу. Смрт је апсолутна и трансцендентална, а у исто време и различита од живота, који је он сада већ фанатички мрзео. За лирског субјекта ових песама смрт постаје сан који ће га ослободити терета – тела, меса у коме очајнички цупка ка ослобођењу.         

            Бодлер чини у овој збирци исто оно што ће нешто касније чинити Кафка - на најмирнији, најуздржљивији начин говори о стварима које побуђују немир и ужас. Апсурд ће представити као нешто сасвим нормално, а попут чешког писца, бестијалност, ужас и грозоту представиће као лепоту, ред и грацију.

            У једном писму мајци написаће: „Знаш да сам увек сматрао да књижевност и уметност теже нечему независном од морала. Лепота концепције и стила ми је довољна. Али ова књига, чији наслов говори све, заогрнут је, као што ћеш видети, хладном и опаком лепотом. Стварана је у бесу и стрпљивости. Осим тога, доказ њеној вредности је у свој болести са каквом говоре о њој. Књига разгневљује људе. Штавише, пошто сам и сам био престрављен ужасом какав би требало да инспиришем, одбацио сам трећину. Негирају ми све, дух инвентивности, па чак и знање француског језика. Не марим за нагваждања свих тих имбецила, и знам да ће ова књига, са свим својим врлинама и манама, наћи свој пут до памћења писмене публике, заједно са најбољим песмама Виктора Игоа, Теофила Готјеа, па чак и Бајрона.“

            Зашто треба читати Цвеће зла изнова? Песник ових стихова сматра да је Француска (држава) тамница – она је земља „где свет многи беда коси.“ Ипак, у мору таме песник уочава светлост и уметност, односно лепоту. Ова је збирка крик очаја због лепоте која се не да утопити у мору сивила, француског друштвеног сивила. Па, немојмо се утопити у сопстсвеном сивилу – читајмо Бодлера који нас ужасава и буди.