Жене које трче са вуковима - Клариса Пинкола Естес

 

    Одмах ме је привукао наслов, али и поднаслов - Митови и приче о архетипу дивље жене. Архетип? Праслика, праузор. Још када је потписано именом америчке јунговске психоаналитичарке, специјалисте за пострауматска стања,  наравно да избор није могао бити промашај.

    Књига нас враћа на почетак, у природу и то на специфичан начин, кроз интернационалне приче и културе. Али, кренимо од наслова... За наслов је, како каже сама ауторка, заслужно њено проучавање биологије дивљег света, посебно вукова. "Здрави вукове и здраве жене деле извесне психичке карактеристике: проницљиву осетљивост, разигран дух и појачану способност за приврженост. Вукови и жене су по природи радознали, склони повезивању и поседују велику издржљивост и снагу. Дубоко су интуитивни, испољавају снажну бригу према младима, својим партнерима и чопору".

    Бајке, митови и приче нам помажу да боље разумемо свет око себе и помажу нам да боље видимо.У неким културама које су остале у свом контакту са природом ићи бос значи видети. Обувањем губим на свом сагледавању (орган вида је у стопалима!). Дивља жена има више имена, она је огромна. На шпанском је Rio Abajo Rio, река испод реке, La Mujer Grande, велика жена; Luz del abtsmo, светло из амбиса; La Loba, вучица; La Huesera, Скелет-жена.

    На мађарском је зову Erddben, она из шуме и Rozsomdk, ждеравац. На језику Навахо Индијанаца она је Naashjeii Asdzaa, жена паук која тка судбину људи, животиња, биљака и стена. у Гватемали је Humana del Niebla, биће из магле, жена која живи заувек. На јапанском је она Amaterasu Omikami, numina, која доноси све светло и сву свест. На Тибету је зову Dakini, разиграна сила која код жена доводи до јасновидости.

    

    

    Здравље жена регулише баш ова дивља жена, јер је она прототип жене, она је извор женствености. Она је инстикт, основа, интуиција, одано срце. Она је осећање и идеја, извор, светло, ноћ, мрак и зора. Она грми након неправде. Она је стваралац. Читањем књиге открићете где ова жена живи, сазнаћете о себи и о свету који вас окружује. Ауторка нас кроз приче, бајке о Плавобрадом, Василиси Мудрој, Манавију, Скелет-жени, Ружном пачету и другим, подучава како да повратимо своју изгубљену интуицију, како да прогледамо и спасемо своју душу.

    Надам се да ћу вас овом препоруком за читање привући једном изузетно квалитетном штиву које вам може омогућити спознају и уживање на путу сазнања кроз грешке које сви правимо на путу свог саморазвоја, на замке које не видимо, па у њих упадамо, или добровољно пристајемо да будемо ухваћени. Свакако да је књига изузетан пут у своју унутрашњост. Зароните!

Море од молитви, село од грехова, људи од анђела ( Приказ романа ,,Сузе светог Николе" Бранислава Јанковића)

 

Роман - дневник Сузе Светог Николе Бранислава Јанковића састоји се композиционо  од тридесет и два записа под датумима и Пролога и Епилога. Интересантно је да су само два датума, први и завршни, написани у 2013. години (21. мај и 22. мај), док су сви остали из 1923. године (од 21. маја 1923. до 23. јуна 1923). Различити елементи овог књижевног дела, као што су догађаји, ликови, ситуације, теме и мотиви, повезани су у јединствену уметничку целину и уобличени кроз прстенасту или кружну форму. Основа композиције прстена је принцип понављања на крају дела било којег елемента његовог почетка. Мишљења сам да када се аутори определе за овај вид форме структуирања дела желе да подвуку да излаза из дела нема, да је представљена проблематика нерешива.

Оно што је необично у овој прози, јесте драмско обележје у насловима два поглавља – пролог и епилог. У старогрчкој трагедији је пролог био први део радње, пре прве хорске песме, а касније кроз епохе почетна сцена драме која чини увод у драму. Епилог у дословном преводу са грчког значи размишљање, закључак, крај говора, а у драми је последња сцена. Толстој је у Рату и миру, такође писао епилог као додатак уз већ написано, да би се осврнуо и дао смисао приповедању.

С обзиром на чињеницу да се аутор определио за дневничку форму, обавезао се на хронолошко низање догађаја. Овај роман - дневник није документарно-историјска литература као што су то рецимо били Дефоов Дневник о години куге или Филдингов Дневник о путовању у Лисабон; није ни лична исповест сентименталне природе као Свифтов Дневник за Стелу или Шелијеве Бележнице. Само посебно талентовани писци могу ову форму низања догађаја приповедачки уобличити и представити као занимљиву литературу, што Сузе Светог Николе свакако јесу.

У делу је присутан и локалитет, село Студенац, општина Житорађа. Сви ликови су везани за трагедију која је задесила ово село, односно за грехе које њени мештани носе и крећу на необичан пут искупљења својих грехова. Онај који штити село од нечастивих и мрачних сила је Свети Никола и он улази у тело лика Гмитра Милошевића.

Дело је посебно интонирано фантастичним елементима. Један од примарних мотива овог романа – дневника јесте ирационални свет, који чини живи и неодвојиви сегмент  Јанковићевог прозно уобличеног света.

 

Мотивско стабло ирационалног света присутног у делу могло би изгледати овако:

Духови	Предсказања	Силе мрака
Анђео	Снови	Тодорци
Свирци (душе некрштене деце)	Сујеверје	Вампири Чума, Ветрогоње, вештице

              

Ирационалност грехова осликана је мотивски јако богато кроз оне који наплаћују и кажњавају за грехове и кроз оне који би да се покају, а на том путу ка покајању их штите силе светлости. Овде је тама, и њене силе, у својој метафизичности можда најсликовитије представљена кроз расцеп који је направљен у земљи овога места одакле извиру војске зла. Наизглед само уз тамне облаке, свеприсутност мрака и у природи и у ликовима, може неопрезан читалац рећи да је дело песимистично интонирано. Напротив, победу односи светлост, живот и обновљена вера у људе.

За Јанковића је, као и за Платона, душа бесмртна. У његовој уметничкој уобразиљи она нема граница, одваја се и од снова, и од тела и често на својим путовањима разговара са душама покојника. Постоји једна сличност са Едгаром Аланом Поом у представи овог фантастичног света. Поједини ликови се смеју злу и мраку, аветима, што не значи да су померили памећу, већ само да су напаћени и измучени, као уосталом и Поови јунаци. 

„Сећање је кратко, заборав је вечан. Зато је и јачи,“ подвући ће Јанковић. Људи имају невероватну способност заборављања и дело носи јаку поруку, опомињујућу и отрежњујући да безгрешних нема, али је велико питање како поступамо у ношењу терета своје душе.

Стил и језик писца су савремени, елиптичан кад треба, али и поетичан код дескрипције која је у овим редовима доведена до савршенства („Његов тешки корак ломио је земљу која би уздахнула сваки пут када би осетила његово стопало. Да је по самом камену ходао и он би се преполовио од тежине његових мисли“). Сугестивна нарација, снажна и сликовита, увезана специфичним и необичним поређењима, води читаоца од датума до датума у ових скоро месец дана радње када се село под мраком и борбом од нечастивих спасавало како зна и уме, а када га суседна села нису видела и када су комшије мислиле да више не постоји.

Мноштво ликова се појављује, читава лепеза. Сваки датум има своју причу о лику који се поново појављује у уједињеном рату против сила мрака. Фантастични елементи доминирају и кроз приповедање о ликовима, па тако Остоја има дар или проклетство, зависи од угла посматрања, да види грехе људи које фотографише. Мотив огледала се примећује и у причи о Славиши, али и Миладину. Тај мотив визуелизације греха који имамо и код Оскара Вајлда у Слици Доријана Греја, да лик види своје зло, свој гресима изобличен лик, дат је више пута у Сузама Светог Николе. У делу су присутне и олфактичке слике које дају још једну димензију делу, димензију мириса, поред осталих слика. Дело је прожето веровањима, обичајима, сујеверјем, те се аутор истиче као врсни познавалац етнологије јужних крајева наше земље (честа тематска јединица су близанци, змија чуваркућа, заштита од урока).

Интересантан је и Јанковићев однос према љубави који је доминантно еротичан. Жене су код аутора јаке, кобне, остављају траг у душама својих изабраника који после њих не могу даље на свом животном путу. Сцене страсти су лепо дочаране и оживљене и увек је то страст са сврхом, не само стараст ради страсти, задовољења потребе. Тако да је посебно вредно осећање које долази са ових страница  нежна, а судбоносна љубав иза које или остаје пустош или вечна туга.

Ово комплексно и снажно написано дело свакако треба прочитати. Дело увлачи читаоца у свој уметнички ковитлац и носи га кроз време. Најсрдачније препоручујем за читање.

 

 

„Острво пеликана“ Миодрага Мајића

 

 

 

         Ретко се деси у мом послу да пожелим да напишем утисак о роману, а да ми то није тражено или да нисам замољена да о томе дам стручно мишљење. Још ређе се деси да сачекам да се „слегну“ утисци о књизи и да јој се вратим након пола године.

Оно што одмах силовито увуче у причу је прва реченица: „ Да сам знала да је тако лако, умрла би` одавно!“ У сваком делу романа који је насловљен као Ајша проговара јунакиња ромске националности, са толико аутентичним говором, са толиком семантичком прецизношћу да све време имам утисак да је чујем и да јој разазнајем боју гласа у даљини. Ајша је осликана слојевито, живо, динамично, пуно и свакако ће постати упечатљив женски лик у књижевности.

Друга жена која прича своју верзију догађаја, своју причу и у чију свест улазимо као читаоци јесте Јована, која са језичког аспекта проговара тотално другачије него Ајша, у духу свога образовања и свог сензибилитета – модерно и разговорним стилом. Она брзо

живи, па јој је и говор такав – употребљава надимке у ословљавању, скраћенице, умерене вулгаризме. Ако смо помислили да аутор није у стању да после Николе Бобића створи толико живописан лик, Мајић нас опет изненађује и демантује стварајући још аутентичније ликове, сензибилније, шареноликије, и још женске. У делу су доминантна два женска лика, сваки необичан и упечатљив на свој начин, а то није ни мало лак посао за мушкарца да дочара токове свести ликова супротног пола - то је озбиљан изазов и мишљења сам да је аутор то велемајсторски изнијансирао до самог краја романа.

            У „Острву пеликана“ приче четири главна лика се наизменично преплићу, што чини невероватну архитектонику дела, мозаик технику слагања приче по причу, коцкице по коцкицу до финалне слике. Читајући роман питала сам се како ли ће се извући из ове мреже фабуларних нити, из динамике дела, која је заиста фасцинантна. Сервира нам се фрагмент по фрагмент, склапамо целину, али темпом који нам диктира аутор – јако, моћно и брзо.

            Наспрам два фантастична женска лика, стоје и два мушка. Један је судија Ђорђе Дедијер, болесни и уморни човек, и Габријел, Ром и Ајшин супруг. У углу из ког проговара лик судије само на тренутак помислих да је то терен где је аутор можда најсигурнији због правне терминологије, судског процеса, познавања закона и то није спорно, али лик Дедијера није само због тога интересантан. Савест ме је његова потпуно разоружала, његов угао посматрања догађаја и његова улога у целој причи, све ме је то суштински продрмало у уверењу да свет у коме живимо заправо није правичан и праведан, или народски речено – није фер. Иза правног сегмента посматрања на врло интересантну и болну причу двоје младих, стоји животна подлога. Која ли је меродавнија? Која ли је битнија?

            Габријел такође има свој вокабулар и свој угао приповедања, можда је то и једна од најпотреснијих прича које читамо на страницама овог необичног романа. Сцене које аутор износи кроз преживљавања овога лика, стезаће стомак, изазиваће мучнину попут Хосеинивијех сцена силовања дечака у „Хиљеду чудесних сунаца“ и Андрићевих описа Радановог набијања на колац у роману „На дрини ћуприја.“ Требало је то описати тако да се то осети и проживи – по томе знам колико је Мајић добар писац. Поента књижевности данас, из мог угла гледано, јесте да проживимо и доживимо написано, наравно и да делове запамтимо. Читала сам књигу са оловком у руци и подвлачила омиљене мисли и издвајала цитате. Још колико има реченица и сцена за меморисање и поновно враћање, за размишљање над њиховим значењем!

            Сва четири лика имају једну заједничку црту – измученост и патњу. Ајша и Габриел су уживали у љубави и њу скупо платили, али живот после те љубави никада више неће бити исти, а Јована и Ђорђе, као интелектуалци, самодеструктивни, под утицајем алкохола и дроге, преоптерећени својим душама и савестима, прошлостима, казнама и кривицама. Сви заједно су страдалници, жртве, патници и мученици, свако на свој начин, свако у својој причи, спојени вијугавим животним током.

            Композиционо роман је подељен на четири дела: Крв на снегу, Острво пеликана, Смрт мандарина и Жртва, овде бих као посебан део додала и Епилог са којим ми „излазимо“ из приповедног ткања. Фрагменти приче о пеликанима и о Балзаковој теорији коју је Ђорђе Дедијер запамтио и изнео кроз своје реминисценције су на мене оставили посебно упечатљив дојам.

            Роман је у жанровској одређености комплексан. Могао би бити и социолошки, психолошки свакако јесте, савремен роман тока свести попут Фокнеровог дела „Бука и бес“. Много је слојева и подтекста у „Острву пеликана“. Покрећу се озбиљна друштвена питања и лепота овога дела је што му се у сваком поновљеном читању открива неки нови сегмент који пре нисмо видели. Много је слојева, много значења, дубина ка којима ће нас књига одвести, у којој ћемо се неизоставно, преиспитивати и налазити себе. А у томе је и суштина књижевног дела.

            Ово је роман који нас дотиче, након кога ћемо, када склопимо корице, остати занемели и замишљени о прочитаном, не верујући како се све до самог краја одвило и завршило. Ако сам сумњала у завршетак током читања у оваквој структури дела, истиснки сам задивљена „излазом“ из приче, као и њеном првом реченицом. Мислим да суштинска лепота романа није у форми, која је и више него добра, већ у садржини, у радњи. Не желим да препричавам сиже, мора се књига прочитати, али дефинитивно тежина изнете приче, несреће ликова које су све мотивисане њиховим поступцима, животима, одлукама, остављају без даха.

            После „Деце зла“ аутор је поставио себи озбиљан задатак и надмашио себе својом новом књигом. У књижевном смислу нови роман овог аутора представља озбиљнију и комплекснију творевину. Ако је међу читалачком публиком било оних који сумњају да је Мајић добар писац, мислим да ће после „Острва пеликана“ бити одушевљени. Пред нама је образован писац, ерудита широких интересовања и то се осећа са страница његовог романа.

            Две речи за нови роман овог аутора: моћан и јак. 

 

Утисак о књизи Шанко си Бонка залиби Ирене Јовић Станојевић

 

 

         Мало сам књига у животу прочитала за пола дана, бар мало оних које остављају траг. Књига Ирене Јовић Станојевић ме је „узела“ у даху.

Ауторка пише о стварним људима и догађајима, што приповедање чини тежим, оставља мање простора за литерарно маневрисање. Шанко Дишковић је виолиниста, свирач из Зајечара, који је крајем 19. века убио своју вереницу како би је спасио несрећне судбине. Још једна у низу прича о неоствареној љубави, рекло би се, али овај роман то свакако није. Иако је тематика из периода с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, локализована радња у Тимочкој крајини, роман је свакако савремен по стилу писања и преплитању два паралелна приповедна тока. Једна приповедна нит тече у 1878. години, а друга у 1926. до 1929. године. Обе се преплићу као плетеница и воде ка јаснијој слици о трагичној судбини двоје младих. Језик ауторке је аутентичан говор призренско-тимочког дијалекта обојен нијансама староштокавског како би се што веродостојније осликао фолклор једног специфичног и оригиналног живља, шареноликог и богатог разним утицајима и културама.

Ауторка је успело оживела свет вароши Зајечара с почетка прошлог века. Имала сам утисак да заједно са Стеваном Сремцем шетам кроз фабуларну нит романа и улазим у свет чорбаџијских кућа, богатих трговаца, узгајивача коња, Цигана, свирача и сиротиње, свет страсти и нагона који се крије испод густе крошње шам-дуда. Један свет за јавност и паланачки углед, а други унутар домова, узаврео као свет хаџи-Замфира или ликова Боре Станковића. Зар не личи мало лудо заљубљено момче Васа на газда Стојана из „Коштане“? Зар нема још таквих судбина?

Оно што је добро у овом роману је шетња кроз време, обичаје, културу, говор и морална начела једног сад већ давног времена, што је ово писана оставштина о граду Зајечару и његовој историју, коју верујем, сви Зајечарци добро познају, а ови нешто млађи би свакако требали да упознају. О културолошкој вредности овога дела готово да је плеоназам и говорити. Али када само помислите да је све преточено кроз песму Шанко си Бонка залиби и да је роман објашњење настанка једне тако дивне баладе коју је главни јунак испевао и одсвирао на својој виолини и њоме се чуо и до престонице, Београда, али и ван граница земље, и да у Поговору романа добијате документовани траг о Шанковој балади од настанка до данас и фотографију из 1922. године на којој сте суочени са ликом аутора ове невероватне песме, али и ликом главног јунака романа, бивате суочени и са неминовношћу проласка свега на овом свету сем уметности. Још једна невероватно успела потврда тврдње да траг о нама, вечни траг, за којим трагају ликови у литератури  од постанка, од Гилгамеша и лутања за бесмртношћу, па до данас, једино остаје кроз наша дела, уметност и грађевине, мостове, приповедно ткање које постаје ткање судбине.

Ирена Јовић Станојевић је дефинитивно оставила траг својим литерарним остварењем.