Море од молитви, село од грехова, људи од анђела ( Приказ романа ,,Сузе светог Николе" Бранислава Јанковића)

 

Роман - дневник Сузе Светог Николе Бранислава Јанковића састоји се композиционо  од тридесет и два записа под датумима и Пролога и Епилога. Интересантно је да су само два датума, први и завршни, написани у 2013. години (21. мај и 22. мај), док су сви остали из 1923. године (од 21. маја 1923. до 23. јуна 1923). Различити елементи овог књижевног дела, као што су догађаји, ликови, ситуације, теме и мотиви, повезани су у јединствену уметничку целину и уобличени кроз прстенасту или кружну форму. Основа композиције прстена је принцип понављања на крају дела било којег елемента његовог почетка. Мишљења сам да када се аутори определе за овај вид форме структуирања дела желе да подвуку да излаза из дела нема, да је представљена проблематика нерешива.

Оно што је необично у овој прози, јесте драмско обележје у насловима два поглавља – пролог и епилог. У старогрчкој трагедији је пролог био први део радње, пре прве хорске песме, а касније кроз епохе почетна сцена драме која чини увод у драму. Епилог у дословном преводу са грчког значи размишљање, закључак, крај говора, а у драми је последња сцена. Толстој је у Рату и миру, такође писао епилог као додатак уз већ написано, да би се осврнуо и дао смисао приповедању.

С обзиром на чињеницу да се аутор определио за дневничку форму, обавезао се на хронолошко низање догађаја. Овај роман - дневник није документарно-историјска литература као што су то рецимо били Дефоов Дневник о години куге или Филдингов Дневник о путовању у Лисабон; није ни лична исповест сентименталне природе као Свифтов Дневник за Стелу или Шелијеве Бележнице. Само посебно талентовани писци могу ову форму низања догађаја приповедачки уобличити и представити као занимљиву литературу, што Сузе Светог Николе свакако јесу.

У делу је присутан и локалитет, село Студенац, општина Житорађа. Сви ликови су везани за трагедију која је задесила ово село, односно за грехе које њени мештани носе и крећу на необичан пут искупљења својих грехова. Онај који штити село од нечастивих и мрачних сила је Свети Никола и он улази у тело лика Гмитра Милошевића.

Дело је посебно интонирано фантастичним елементима. Један од примарних мотива овог романа – дневника јесте ирационални свет, који чини живи и неодвојиви сегмент  Јанковићевог прозно уобличеног света.

 

Мотивско стабло ирационалног света присутног у делу могло би изгледати овако:

Духови	Предсказања	Силе мрака
Анђео	Снови	Тодорци
Свирци (душе некрштене деце)	Сујеверје	Вампири Чума, Ветрогоње, вештице

              

Ирационалност грехова осликана је мотивски јако богато кроз оне који наплаћују и кажњавају за грехове и кроз оне који би да се покају, а на том путу ка покајању их штите силе светлости. Овде је тама, и њене силе, у својој метафизичности можда најсликовитије представљена кроз расцеп који је направљен у земљи овога места одакле извиру војске зла. Наизглед само уз тамне облаке, свеприсутност мрака и у природи и у ликовима, може неопрезан читалац рећи да је дело песимистично интонирано. Напротив, победу односи светлост, живот и обновљена вера у људе.

За Јанковића је, као и за Платона, душа бесмртна. У његовој уметничкој уобразиљи она нема граница, одваја се и од снова, и од тела и често на својим путовањима разговара са душама покојника. Постоји једна сличност са Едгаром Аланом Поом у представи овог фантастичног света. Поједини ликови се смеју злу и мраку, аветима, што не значи да су померили памећу, већ само да су напаћени и измучени, као уосталом и Поови јунаци. 

„Сећање је кратко, заборав је вечан. Зато је и јачи,“ подвући ће Јанковић. Људи имају невероватну способност заборављања и дело носи јаку поруку, опомињујућу и отрежњујући да безгрешних нема, али је велико питање како поступамо у ношењу терета своје душе.

Стил и језик писца су савремени, елиптичан кад треба, али и поетичан код дескрипције која је у овим редовима доведена до савршенства („Његов тешки корак ломио је земљу која би уздахнула сваки пут када би осетила његово стопало. Да је по самом камену ходао и он би се преполовио од тежине његових мисли“). Сугестивна нарација, снажна и сликовита, увезана специфичним и необичним поређењима, води читаоца од датума до датума у ових скоро месец дана радње када се село под мраком и борбом од нечастивих спасавало како зна и уме, а када га суседна села нису видела и када су комшије мислиле да више не постоји.

Мноштво ликова се појављује, читава лепеза. Сваки датум има своју причу о лику који се поново појављује у уједињеном рату против сила мрака. Фантастични елементи доминирају и кроз приповедање о ликовима, па тако Остоја има дар или проклетство, зависи од угла посматрања, да види грехе људи које фотографише. Мотив огледала се примећује и у причи о Славиши, али и Миладину. Тај мотив визуелизације греха који имамо и код Оскара Вајлда у Слици Доријана Греја, да лик види своје зло, свој гресима изобличен лик, дат је више пута у Сузама Светог Николе. У делу су присутне и олфактичке слике које дају још једну димензију делу, димензију мириса, поред осталих слика. Дело је прожето веровањима, обичајима, сујеверјем, те се аутор истиче као врсни познавалац етнологије јужних крајева наше земље (честа тематска јединица су близанци, змија чуваркућа, заштита од урока).

Интересантан је и Јанковићев однос према љубави који је доминантно еротичан. Жене су код аутора јаке, кобне, остављају траг у душама својих изабраника који после њих не могу даље на свом животном путу. Сцене страсти су лепо дочаране и оживљене и увек је то страст са сврхом, не само стараст ради страсти, задовољења потребе. Тако да је посебно вредно осећање које долази са ових страница  нежна, а судбоносна љубав иза које или остаје пустош или вечна туга.

Ово комплексно и снажно написано дело свакако треба прочитати. Дело увлачи читаоца у свој уметнички ковитлац и носи га кроз време. Најсрдачније препоручујем за читање.