„Острво пеликана“ Миодрага Мајића

 

 

 

         Ретко се деси у мом послу да пожелим да напишем утисак о роману, а да ми то није тражено или да нисам замољена да о томе дам стручно мишљење. Још ређе се деси да сачекам да се „слегну“ утисци о књизи и да јој се вратим након пола године.

Оно што одмах силовито увуче у причу је прва реченица: „ Да сам знала да је тако лако, умрла би` одавно!“ У сваком делу романа који је насловљен као Ајша проговара јунакиња ромске националности, са толико аутентичним говором, са толиком семантичком прецизношћу да све време имам утисак да је чујем и да јој разазнајем боју гласа у даљини. Ајша је осликана слојевито, живо, динамично, пуно и свакако ће постати упечатљив женски лик у књижевности.

Друга жена која прича своју верзију догађаја, своју причу и у чију свест улазимо као читаоци јесте Јована, која са језичког аспекта проговара тотално другачије него Ајша, у духу свога образовања и свог сензибилитета – модерно и разговорним стилом. Она брзо

живи, па јој је и говор такав – употребљава надимке у ословљавању, скраћенице, умерене вулгаризме. Ако смо помислили да аутор није у стању да после Николе Бобића створи толико живописан лик, Мајић нас опет изненађује и демантује стварајући још аутентичније ликове, сензибилније, шареноликије, и још женске. У делу су доминантна два женска лика, сваки необичан и упечатљив на свој начин, а то није ни мало лак посао за мушкарца да дочара токове свести ликова супротног пола - то је озбиљан изазов и мишљења сам да је аутор то велемајсторски изнијансирао до самог краја романа.

            У „Острву пеликана“ приче четири главна лика се наизменично преплићу, што чини невероватну архитектонику дела, мозаик технику слагања приче по причу, коцкице по коцкицу до финалне слике. Читајући роман питала сам се како ли ће се извући из ове мреже фабуларних нити, из динамике дела, која је заиста фасцинантна. Сервира нам се фрагмент по фрагмент, склапамо целину, али темпом који нам диктира аутор – јако, моћно и брзо.

            Наспрам два фантастична женска лика, стоје и два мушка. Један је судија Ђорђе Дедијер, болесни и уморни човек, и Габријел, Ром и Ајшин супруг. У углу из ког проговара лик судије само на тренутак помислих да је то терен где је аутор можда најсигурнији због правне терминологије, судског процеса, познавања закона и то није спорно, али лик Дедијера није само због тога интересантан. Савест ме је његова потпуно разоружала, његов угао посматрања догађаја и његова улога у целој причи, све ме је то суштински продрмало у уверењу да свет у коме живимо заправо није правичан и праведан, или народски речено – није фер. Иза правног сегмента посматрања на врло интересантну и болну причу двоје младих, стоји животна подлога. Која ли је меродавнија? Која ли је битнија?

            Габријел такође има свој вокабулар и свој угао приповедања, можда је то и једна од најпотреснијих прича које читамо на страницама овог необичног романа. Сцене које аутор износи кроз преживљавања овога лика, стезаће стомак, изазиваће мучнину попут Хосеинивијех сцена силовања дечака у „Хиљеду чудесних сунаца“ и Андрићевих описа Радановог набијања на колац у роману „На дрини ћуприја.“ Требало је то описати тако да се то осети и проживи – по томе знам колико је Мајић добар писац. Поента књижевности данас, из мог угла гледано, јесте да проживимо и доживимо написано, наравно и да делове запамтимо. Читала сам књигу са оловком у руци и подвлачила омиљене мисли и издвајала цитате. Још колико има реченица и сцена за меморисање и поновно враћање, за размишљање над њиховим значењем!

            Сва четири лика имају једну заједничку црту – измученост и патњу. Ајша и Габриел су уживали у љубави и њу скупо платили, али живот после те љубави никада више неће бити исти, а Јована и Ђорђе, као интелектуалци, самодеструктивни, под утицајем алкохола и дроге, преоптерећени својим душама и савестима, прошлостима, казнама и кривицама. Сви заједно су страдалници, жртве, патници и мученици, свако на свој начин, свако у својој причи, спојени вијугавим животним током.

            Композиционо роман је подељен на четири дела: Крв на снегу, Острво пеликана, Смрт мандарина и Жртва, овде бих као посебан део додала и Епилог са којим ми „излазимо“ из приповедног ткања. Фрагменти приче о пеликанима и о Балзаковој теорији коју је Ђорђе Дедијер запамтио и изнео кроз своје реминисценције су на мене оставили посебно упечатљив дојам.

            Роман је у жанровској одређености комплексан. Могао би бити и социолошки, психолошки свакако јесте, савремен роман тока свести попут Фокнеровог дела „Бука и бес“. Много је слојева и подтекста у „Острву пеликана“. Покрећу се озбиљна друштвена питања и лепота овога дела је што му се у сваком поновљеном читању открива неки нови сегмент који пре нисмо видели. Много је слојева, много значења, дубина ка којима ће нас књига одвести, у којој ћемо се неизоставно, преиспитивати и налазити себе. А у томе је и суштина књижевног дела.

            Ово је роман који нас дотиче, након кога ћемо, када склопимо корице, остати занемели и замишљени о прочитаном, не верујући како се све до самог краја одвило и завршило. Ако сам сумњала у завршетак током читања у оваквој структури дела, истиснки сам задивљена „излазом“ из приче, као и њеном првом реченицом. Мислим да суштинска лепота романа није у форми, која је и више него добра, већ у садржини, у радњи. Не желим да препричавам сиже, мора се књига прочитати, али дефинитивно тежина изнете приче, несреће ликова које су све мотивисане њиховим поступцима, животима, одлукама, остављају без даха.

            После „Деце зла“ аутор је поставио себи озбиљан задатак и надмашио себе својом новом књигом. У књижевном смислу нови роман овог аутора представља озбиљнију и комплекснију творевину. Ако је међу читалачком публиком било оних који сумњају да је Мајић добар писац, мислим да ће после „Острва пеликана“ бити одушевљени. Пред нама је образован писац, ерудита широких интересовања и то се осећа са страница његовог романа.

            Две речи за нови роман овог аутора: моћан и јак.