Утисак о књизи Шанко си Бонка залиби Ирене Јовић Станојевић

 

 

         Мало сам књига у животу прочитала за пола дана, бар мало оних које остављају траг. Књига Ирене Јовић Станојевић ме је „узела“ у даху.

Ауторка пише о стварним људима и догађајима, што приповедање чини тежим, оставља мање простора за литерарно маневрисање. Шанко Дишковић је виолиниста, свирач из Зајечара, који је крајем 19. века убио своју вереницу како би је спасио несрећне судбине. Још једна у низу прича о неоствареној љубави, рекло би се, али овај роман то свакако није. Иако је тематика из периода с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, локализована радња у Тимочкој крајини, роман је свакако савремен по стилу писања и преплитању два паралелна приповедна тока. Једна приповедна нит тече у 1878. години, а друга у 1926. до 1929. године. Обе се преплићу као плетеница и воде ка јаснијој слици о трагичној судбини двоје младих. Језик ауторке је аутентичан говор призренско-тимочког дијалекта обојен нијансама староштокавског како би се што веродостојније осликао фолклор једног специфичног и оригиналног живља, шареноликог и богатог разним утицајима и културама.

Ауторка је успело оживела свет вароши Зајечара с почетка прошлог века. Имала сам утисак да заједно са Стеваном Сремцем шетам кроз фабуларну нит романа и улазим у свет чорбаџијских кућа, богатих трговаца, узгајивача коња, Цигана, свирача и сиротиње, свет страсти и нагона који се крије испод густе крошње шам-дуда. Један свет за јавност и паланачки углед, а други унутар домова, узаврео као свет хаџи-Замфира или ликова Боре Станковића. Зар не личи мало лудо заљубљено момче Васа на газда Стојана из „Коштане“? Зар нема још таквих судбина?

Оно што је добро у овом роману је шетња кроз време, обичаје, културу, говор и морална начела једног сад већ давног времена, што је ово писана оставштина о граду Зајечару и његовој историју, коју верујем, сви Зајечарци добро познају, а ови нешто млађи би свакако требали да упознају. О културолошкој вредности овога дела готово да је плеоназам и говорити. Али када само помислите да је све преточено кроз песму Шанко си Бонка залиби и да је роман објашњење настанка једне тако дивне баладе коју је главни јунак испевао и одсвирао на својој виолини и њоме се чуо и до престонице, Београда, али и ван граница земље, и да у Поговору романа добијате документовани траг о Шанковој балади од настанка до данас и фотографију из 1922. године на којој сте суочени са ликом аутора ове невероватне песме, али и ликом главног јунака романа, бивате суочени и са неминовношћу проласка свега на овом свету сем уметности. Још једна невероватно успела потврда тврдње да траг о нама, вечни траг, за којим трагају ликови у литератури  од постанка, од Гилгамеша и лутања за бесмртношћу, па до данас, једино остаје кроз наша дела, уметност и грађевине, мостове, приповедно ткање које постаје ткање судбине.

Ирена Јовић Станојевић је дефинитивно оставила траг својим литерарним остварењем.