Препорука за читање: Химерина крв – Славиша Павловић

 

             Химерина крв. Специфична синтагма. Химера је неман с главом лава, телом козе и репом змаја који бљује пламен. Њу је поразио Белерофонт јашући на Пегазу. У симболистичким схватањима повезују је са дубинама несвесног. Она заводи и убија оне који јој се предају. Крв представља све вредности у вези са ватром, топлотом и животом. Крв је носилац живота. А књига је о Дучићу!

            Први део романа, Моја отаџбина, смештен је временски у 1941. годину. Почиње писмом Јована Дучића младићу Петру, али ће се ова топла писма јављати кроз свако поглавље.

            „Опет су ме крволоци престигли, мој Петре. Зло је увек брже од добра.

Тесла је одбио да се види са мном. Поново“.

          Почети роман је најтеже за писца, та прва реченица. Овај почетак одмах интригира и увлачи заводљиво читаоца у фабуларну нит. Већ два велика имена, Дучић и Тесла. Пажња је ту. Потом прво поглавље почиње своју радњу 1894, у Бијељини. Први део се завршава писмом из 1943. године пријатељу коме верује и коме износи све своје муке.

У роману су присутни епистоларни елементи. Доминантно је приповедање у трећем лицу (свезнајућа улога приповедача), али на известан начин и кроз писма као доживљени говор.  

           Други део романа је Путник. У овом делу романа Дучић је у Швајцарској и Француској, дописује се са Миланом Савићем, са члановима своје породице, са уредником Гласника. На страницама овог импозантног романа читамо о савременицима Јована Дучића -  Милану Ракићу, Јовану Скерлићу, Богдану Поповићу, Јовану Цвијићу, Николи Пашићу, Алекси Шантићу, Надежди Петровић, Апису, Мусолинију и  многим другим познатим личностима. То нас стално наводи да се запитамо колико је роман базиран на историјским чињеницама, а колико на пишчевој уобразиљи.

          Трећи део романа је Повратак. Радња се одвија у Београду и око заводничких способности господина Дучића, његовог магнетизма, неодољивог шарма и успеха који је код жена имао. Тема овог дела романа је љубав према Јованки.

          Четврти део, Тајна, је посвећен љубавним проблемима и недаћама на које је пар наилазио све док Дучић није отпутовао у дипломатску службу, у Рим. Пети део, Жртва, такође прати последице Дучићевог завођења удате жене, мајке троје деце, али и даљи његов ангажман за своју домовину. Слава, то је страшно сунце мученика је наслов шестог дела.

           Седми део, Први поклисар, везан је за дипломатију у Италији, познанство са Мусолинијим и једном принцезом. Последњи део, Верујем у Бога и у српство, смештен је у Америку. У овом делу романа је описана и смрт Јована Дучића, уз младића Петра, коме пише писма. На најпоетичнији начин описани су последњи тренуци и мисли овог великог песника.

        „Отворио је прву страну Лирике и почео да чита. Наглас. Схватио је да песник и даље говори. Кроз њега“. Прича у причи, Проклета авлија, младић, не може да се не пореди, и онда најлепши могући завршетак:

            „Прва ноћ у земљи. Боже, како је то страшно!“

       Ако изузмемо чињеницу да је ово први роман о тако великом писцу и песнику наше књижевности и да он постаје лик једног новог, снажног књижевног дела, оно чиме на себе скреће пажњу Славиша Павловић је фантастично коришћење документације, биографије. Иза оваквог романа стоје године истраживачког рада. Озбиљна архитектоника дела није нарушена писмима, напротив само је допринела осветљавању главнога лика.

        Лепа реченица, сажета, са врсним оком усмереним на детаље, али и на вођење сижејне динамике, добри наративни поступци који чине Химерину крв озбиљном тековином савремене књижевности, уврстиће овај роман у сам врх читалачке пажње.

         Читањем овога романа схватиће да се на нашим прострорима готово ништа не мења, да овде време стоји, схватиће како пролазе велики, а како највећи људи, напослетку и како стичу своју бесмртност. Писац је дат као лик савременог дела, не макар који писац него Јован Дучић и писац Славиша Павловић који све то представља, нама читаоцима, као једну лагану игру завођења.