Ако пођемо од оног Скерлићевог становишта да је
толико писање о себи заморно и да нико на свету није толико занимљив да на
седамнаест страна пише о својој главобољи, ипак је осетиo да је Исидора Секулић чиста интелектуалка, да је књишки писац и да
на диван начин представља оно што се зове посредна литература.
Жена
писац у свету за који се сматра да је мушки терен. Довољно за жељу да мора бити
не добра, него маестрална. У књизи Сапутници која је штампана 1913. године
налази се шеснаест прича. Рекла бих да је књига и данас актуелна и савремена,
јер се бави осећањем несигурности, тако специфичним за данашњи сензибилитет
модерног човека. У овој књизи откривано Исидору Секулић као изврсног
посматрача.
„У
овом шупљикавом и смежураном дворцу бујала је нека лака, мека и тиха фантазија,
и док су друга деца напољу грајала и целог лета трчала од тарабе до тарабе за
једним лептиром, мала бледа девојчица сањала је у бурету своју робинзонијаду“.
(Буре)
Приче
у овој књизи су одраз љубљења живота, али, парадоксално, много се размишља и о
смрти. Пролазност је феномен којим се Исидора дуго бавила, а према мишљењу
Светлане Велмар Јанковић то ју је изједначило са енглеском књижевницом
Вирџинијом Вулф.
„Нешто
је пропуштено у животу, и чудна нека веза има између те несреће и моје
главобоље. Без важности, смисла и светлости ваља се живот, пуст и спор, и сви
смо ми у њему болесни, несносни и досадни...“ (Главобоља)
Догађаји,
уколико их има, су у овој књизи приповедака споредни. Исидора се од њих лирски
удаљава, дивагира, и претаче све у исповест осетљиве душе. Осећа се доза
песимизма у овим редовима, али је то песимизам уметника који је имао свој сан и
у својој последњој разочараности љуби живот. У оку књижевнице све је лепота: и
буре, и паук, фигура шаха, пас, кристал и све има свој загонетни живот и улогу
у нашим животима, све је повезано. Зато могу рећи да је ово проза која изражава
најкомплексније нијансе и утиске, вредности, боје, музику кроз коју је дата
једна индивидуалност на један фин и суптилан начин (избећи ћу термин „женски“),
проза уметника која мирише на тинту и хартију, а која је саткана од милиона
стаклића, мисли, реминисценција.
„Самоћа
је као и умирање. Трну делови душе и сужава се живот човечији. Смрт је
апсолутна самоћа, јер човек тек онда умире кад прекине све везе тела, срца и
ума“. (Самоћа)
Довођен
је у питање и сам наслов дела, јер кроз књигу не иде нико други до сама
ауторка, али са својим питањима и својом мишљу уноси све предмете и сав свет
око себе у дело. Интересантно је да је велики Јован Дучић осетио колико истине
има у уводном делу књиге где се пише о женама у књижевности и женама уопште и
да је вешто осетио да ово није женско дело. Сапутници су плод самоће. Баш је
овај доживљај као фантом пратио Исидору цео живот. Она има потребу да све
размрска у најситније делове, да све развије у хиљаду нијанси, све изанализира.
„О,
човек се, живећи, веома умори!“ (Умор)
Рећи
ће Дучић да је Исидора одабрала један књижевни род поетских козерија, јер у
свакој причи има по једна централна идеја, али ће приметити и да је у време
када су друге жене једва знале да читају, она писала како су писале само две –
три жене европске књижевности.
„Без
воље сам, без циља и без одлуке, јер осећам да читав живот нема чврстог темеља.
Без радости ми клизи мисао с предмета на предмет, с доживљаја на доживљај, и
нигде не налази привлачности ни смисла да се задржи. Ко сме рећи да је миран на
стази по којој ходи, и да је поносит и храбар на делу које чини?“ (Литургија)
Читањем
Сапутника оплемењујемо себе у најдубљем смислу те речи, отрежњујемо се за свет
око себе и природу, за повезаност свих ствари и њихову уравнотеженост, на
мисаоност и духовност. Зато мислим да је сада изузетно добра за читање и да
постоје на свету они који држе пажњу када на седамнаест страна пишу о својој
главобољи. То, наравно, нису обични људи, већ посебни. Посебна жена – Исидора
Секулић.
„Круг
је одвратни симбол ропства и комике. Бити круг и бити у кругу значи бити
баналан и смешан, бити увек код куће и бити увек при себи“. (Круг)
No comments:
Post a Comment