Када су и питању књиге из области психологије, с обзиром на чињеницу да то није домен моје праксе, увек им прилазим као читалац и као неко ко стално ради на себи. Ауторка је стручњак у области страхова и јачања "унутрашњег детета". Читајући књигу научила сам о детету у себи.
"Већина сенки у нашем животу потиче отуда што јесмо на сунцу".
Ралф Валдо ЕмерсонНа првој странци књиге налази се цртеж детета сенке, а на другој детета сунца.
После читања књиге схватила сам колико нас ови цртежи одређују. Штал је у почетку објашњавала колико се конфликата које имамо у својим животима налази управо у зони нас коју дефинише као унутрашње дете. Наводећи примере из праксе, то је и потврђивала. Поред тога, у нама је такође и унутрашњи одрасли који обухвата наш разум и мишљење. Све везано за наша осећања је у домену унутрашњег детета.
Даље ауторка износи четири основне психичке потребе:
- потребу за везивањем и повезивањем,
- потребу за аутономијом и контролом,
- потребу за пријатношћу, то јест избегавање непријатности,
- потребу за јачањем сопствене вредности, тј. за признањем.
Уколико нека од ових потреба није задовољена кроз наш раст и одрастање, бунило се унутрушње дете.
Колико год да је књига интересантна и да учите о себи док је читате, магичан део настаје када се терапија почне примењивати на нама, читаоцима. Ауторка вас реч по реч, ред по ред, води и даје смернице, путоказе и тражи од нас да нацртамо своје дете на папиру. Када је процес био завршен, морам признати да сам била јако изненађена оним што сам нацртала и написала кроз вођење Штефани Штал. Све је деловало тако логично, објашњавало је толико тога о мени, али и разочараност да се то тек сада открива. Књига није од оних које се читају у даху и никако није од оних за одмор и плажу током лета. Код овог цртежа, верујем да сви застану и размисле.
Колико тога мало о себи знамо! Онда све полако почиње да добија на смислу, нарочито оно чувено, старогрчко на улазу у најчувеније пророчиште, у Делфима: "Спознај себе". Зар то није највећа мистерија? У нама је непрегледни космос. Онда опет, и увек, Фројдово да је дете отац човеку. Много лампица сигурносних се у мени упалило што због мене, као личности, али и због мене, као родитеља, и напослетку као професора. Неминовно су се наметала питања и надолазили одговори, усијала сам се од самоанализирања, али тако сам и наставила даље са читањем, које од овог момента то више није, већ постаје терапија.
Кроз мноштво животних ситуација и примера из свог рада, Штефани Штал даље објашњава шта са овим сазнањем и како себи помоћи у помиривању равнотеже између унутрашњег детета и одраслог. Како неговати и дете, и одраслу особу у нама, како са њима разговарати и како их смиривати. Како да откријемо дете сенке и како да га излечимо, али како то исто и са дететом сунца. Ми смо кроз живот развили заштитне стратегије, како да откријемо која је наша и шта са њом и самим тим својм открићима помогнемо себи да бисмо били бољи. Ова књига нас тера да будемо искрени према себи.
Мислим да слика из садржаја и наслови поглавља најбоље говоре о ономе о чему је последњи део књиге - савети читаоцима шта урадити са свим што током читања књиге (терапије) сазнајемо о себи.
Књига је озбиљан подухват и свакако најтоплија препорука за читање, за рад на себи, али и разумевање других. Ово је књига која скида копрену са очију и враћа нам вид.
No comments:
Post a Comment