Луиђи Пирандело – Шест лица тражи писца

 

            „Зашто, говорио сам себи, не бих приказао овај сасвим нов случај једног писца који одбија да оживи своја лица, која су рођена у његовој машти, и случај самих ових лица која, поседујући живот, неће да се помире с тим да живе искључена из света уметности?“

            Шест лица – Отац, Мајка, Син, Пасторка, Дечак и Девојчица „упадају“ једнога дан на сцену позоришта где глумци играју Пиранделову Игру улога. Отац говори да траже писца, јер су на свет дошли као лица. Глумци им се смеју, па их Пасторка уверава како су они шест занимљивих лица, али изгубљених. Желе да живе за тренутак, а не вечно.

            Мајка је, после смрти једног од два мужа, нашла посао као кројачица и од тад је у жалости. Ћерка је запала Мадам Паче за око и ћерка почиње да ради у јавној кући. Отац је замало био са Пасторком, али је на време спречена катастрофа (сумња да ју је заиста препознао надвила се над драмом ових лица). Син је одвојен са две године и послат на село, што није никада превазишао и за себе каже да је „једно драмски неостварено лице“.

                 Директор наслућује да ту има материјала за праву драму, само им фали писац. Сцена се поставља као салон Мадам Паче. Лица се буне јер су глумци добили улоге. Син не жели да учествује у драми. Девојчица се утопила у базену у врту, а Дечак је себи пуцао у главу. Глумци разматрају да ли је дечак стварно мртав или није, али Отац виче да је ово стварност, а не фикција.

            Директор је престрављен и исцрпљен и гаси сва светла. Међутим, на рефлектору се јасно оцртавају Лица, само сада без Дечака и Девојчице. Директор бежи. Са десне стране излазе Мајка, Отац и Син, касније за њима и Пасторка смејући се. Седа у публику  и вришти од смеха. Излази из позоришта и спушта се завеса.

            Временски, радња траје један дан. Пирандело се у овој књизи поиграва терминологијом, али и позориштем. Драма у драми, представа у представи, али ко је писац? Шаптач (један од ликова) не може бити аутор. Син је гротескни лик који истиче: „Пустите ме да одем, молим вас!  Пустите ме! Ја нећу ништа да представљам!“

           Отвара се питање шта је унутар ове представе драма, а шта стварност, али је дискутабилна и временска одређеност прошлости и садашњости, „реалност данашњице је сутрашња илузија“, како за глумца, тако и за лика. Мајка виче: „Догађа се и сада, догађа се стално!“ Које је време реално?

          ЗАЧАРАНИ КРУГ У КОМЕ СЕ СВЕ УВЕК ПОНАВЉА – СВЕ ЈЕ КРУГ. Распад стварности у делу Луиђија Пирандела је потпун и дефинитиван. Лик је омеђен драмом и везан за њу и по томе овај писац иде за Аристотеловим уверењем да ликом доминира радња. Стварни човек постаје лик, али и стварни човек је илузија.

 Начин на који он употребљава позорницу утемељује нову и модерну драматургију. Метатеатралност овог аутора има корене у филозофији егзистенцијализма што се представља у двосмислености осећаја, не коришћење традиционаланих механизама драма, подједнако испољавање илузија кроз садржину и форму. Драма се осамостаљује и живи свој живот, те се самим тим, границе између живота и позорнице губе, као и границе између глумаца и публике.

Пјеро Кудини истиче: „У јеку двадесетог века обновити формалну циркуларност театра значи макар наговестити могућност обнављања архетипске театарске супстанце, назначити могућност учествовања која је есенцијална форми театра. И показати, на неки начин, форме такве рефлексије на самим позоришним даскама, док се театар ствара – театар који самог себе рефлектује. На тај начин, у оквирима грађанског театра, Пирандело се једнако може видети као велики иноватор и велики рестауратор“.

Књига вредна читања. Будите део Пиранделовог магијског круга у коме се губе границе између стравности и уметности.