„Његов властити живот негдје се откинуо од своје подлоге и стао претварати у фантом, који нема никаква разлога да постоји, и то већ прилично дуго траје, а постаје све теже и све заморније“.
Овај роман је објављен 1932. године, али се, без обзира на време настанка, бави ликом типичним за постмодернистичку литературу. Временски се радња романа развлачи од 1920. године, па до 1930. са ретроспекцијама, али све се одвија у „реалном“ времену, времену радње, у неколико месеци.
У овом Крлежином делу постоји заправо само један лик, јер су сви остали ликови дати из угла Филипа Латиновића и ускраћен им је развој – постоје само да би били Филипов доживљај или да би њега боље објаснили. Филип је средишња свест романа. Свезнајући приповедач је изједначен са Латиновићем.
Ликови сликара су чести у Крлежином литерарном опусу (Леоне, Аурел, Филип). Многи тумачи овог интересантног дела рекли су да је роман на известан начин и сликарски, уметнички есеј. Али, пођимо од наслова. Тема је повратак у родни крај из светских метропола, после двадесет и три године, повратак из света у коме је отуђен и стран, у коме је суочен са уметничком јаловошћу, повратак у Панонију, коренима, са огромним кофером комплекса развијених у детињству и неразрешених породичних односа, у средину у којој је, такође, странац. У новој средини се нада да ће пронаћи нову животну, али и уметничку, снагу.
Повратком започиње потрага за изгубљеним временом, за развијањем клупка тајни. Разрешење очинства за Филипа је је кључ његовог идентитета. У Филиповој свести паралелно егзистирају дечак и одрасла особа. Дечак се одрекао правог имена Сигмунд и назвао се по свом другом, легитимном оцу Филип, бискупском собару, слуги мађарског грофа. Признајући га за оца само потврђује чињеницу да је он мртав отац. Одрасли Филип се свог правог оца, Липеха Костоњевачког, гнуша, не прихвата га. За Филипа је он аристократска сабласт.
Кључна фигура Филипове личности је мајка, а однос са њом је обележен недостатком комуникације, гомилом неизреченог. Провалија између њих је огромна и ништа је не може попунити. У роману је њихов однос најбоље представљен кроз сликање мајчиног портрета у коме Филип – сликар представља оно што се види, што сви виде, али и оно што он слути, што га прати кроз одрастање и дилеме око мајчиног поштења које су утицале и развиле његову несигурност.
Филипу је одузета подлога која је од пресудног значаја за његову индивидуалну кризу, што доприноси развоју осећаја бесмисленог постојања. Подлугу тумачимо и као животну, биолошку одредницу која утиче на моралне и духовне вредности човека, али и подлогу као средину из које се потиче, Панонија. Интересантно је да ниједан Филипов отац, легитимни и биолошки, нису са хрватског поднебља.
„Филипова идеја, на примјер, да у нама станују други као у старим гробовима, и сви ми да смо само куће пуне непознатих мртвих станара...“
Други у нама нас обликују. Филипу је његов атавистички материјал стран, непознат, зато отац и нема име и за том се фигуром четрдесет година трага. Несвесно у нама.
У роману је дат и један, да тако кажем, суматраистички доживљај лакоће главног лика. „Осјећао је како је лаган, како добро савладава земљу под својим ногама и како му се иде далеко, у тишину... У тангенти меса, у заносу топла тијела, у гибању по бјелој мјесечини, уз жубор потока, уз шум црних крошања, гдје се чуо топао лепет крила, он се гибао у простору као усијана гваља тјелесног нечег у себи, пун глазбе“.
Крај романа је убрзан – Кириалес се убија, Филипу мајка открива да му је прави отац Лиепах, несрећни љубавник Балочански убија нимфоманку Бобочку. Све је представљено кроз Филипове оче које су специфичне, јер виде детаље ствари, и оне се разликују од очију упртих у њега, оних које губе моћ гледања. Призор мртве жене која као да гледа је моћ писца да ликове трансформише у маске, луткарско-карневалске приказе и у завршним сценама приметан је поступак преласка из људске физиономије у нељудску, утварску.
Не постоји породица која није оставила последице на дете. Индивидуална је ствар како се са тим ко носи. Уметници су најсензибилнија бића, најосетљивија и као такви ношени струјама прошлости, своје свести, али и подсвести. Зашто треба читати Филипа Латиновића? Његов је повратак у завичај кретање ка самоспознаји, ма шта она донела и ма каква она била, лек са последицама, суочавање са демонима и страховима прошлости. Можда нас охрабри на исто, можда нас осмели или подучи, а можда нас само наведе да уживамо у интелектуалној прози. Крлежа је једно од највећих имена хрватске литературе, а литература и уметност не смеју имати ма какве границе.
No comments:
Post a Comment