Мајка Храброст и њена деца – Бертолт Брехт (Хроника из тридесетогодишњег рата)

 

Ово Брехтово дело је антидрама књижевности 20. века и једно је од најзначајнијих дела епског позоришта. Своју теорију епског позоришта Бертолт Брехт је изградио насупрот Аристотеловом уверењу да се књижевност дели на епску и драмску. Јован Ћирилов је представио разлике између драмског и епског позоришта у односу на гледаоца.

 

Драмско позориште / гледалац                           

Ја сам то искусио                                                                    

Такав сам и ја                                                

То је природно                                              

Тако је увек било                                          

Муке овога бића ме узбуђују jер нема излаза                                                   

Плачем са оним који плаче,                         

Смејем се са оним који се смеје      

  Епско позориште / гледалац 

 Никада себи не бих представио  тако нешто 

Немају права да то раде

То је необично, просто

 Са тим треба прекинути

Муке овога бића ме узбуђују јер има излаза

Смејем се онима који плачу, плачем над онима који се смеју                           

У овом делу се приказује тридесетогодишњи рат између католика и протестаната. Радња почиње у пролеће 1624. године. Мајка Храброст тргује током рата. Са три мушкарца има троје деце – Еилиф, Кетрин и Швајцарко. Мајка није у стању да схвати да њу рат у ствари упропашћује. Она му се радује као извору нових прихода, иако губи своју децу.

Једини интерес овој мајци је трговина и зарада, зато уместо да оде у цркву због мртвог сина, иде на пијацу да распродаје ствари. Кувар ће за њу рећи: „Не би требало да вас мир заварава, Мајко Храброст. Ви сте хијена бојног поља“. У војној поворци, у зачељу, мајка са Катрин вуче своја кола, и на моменте, у тим сценама имамо утисак да је њено мајчинство једина људска црта у овој жени. Чак и завршна сцена када Мајка плаћа сељацима да јој сахране мртву ћерку и пева успаванку, можда спава, наставиће да вуче своја кола и помислити како и даље има посла.

Брехт је лик Мајке замислио као крајње амбивалентан – она у исто време покуша да на све начине сачува своју децу од рата, а опет рат је њен извор профита. Тако она несвесно подржава рат.

Кетрин је други најинтересантнији лик ове драме. Емотивна, емпатична и нежна, дата је као супротност Мајци и можда би била идеална мајка, али јој је то ратом ускраћено. Као и њена браћа, страда због својих врлина. Читалац се мора запитати какво би било друштво и свет у коме се врлине не би кажњавале смрћу.

Поједини тумачи овога дела рећи ће да је кривица Мајчина у немогућности расуђивања, те остаје тако у незнању последица свог ангажовања. Прави кривац је лош уређен друштвени поредак. У позадини дела провлачи се алузија на Хитлерову расну политику и нацистичку пропаганду.

Не могу да не споменем ефекат отуђења, као једно од основних начела Брехтове позоришне теорије које од публике и глумаца захтева критичку дистанцу према позоришној представи. У овој драми поменути ефекат је присутан и у фабули, кроз историзацију догађаја. Зато је ово дело добар пример дијалектичког театра.

Уверења сам да нам требају дела која ће нас мало интелектуално „продрмати“. Чини ми се да смо данас у некој колективној анестезији, како у животу, тако и у читању. Читамо популарно, актуално. Јасно ми је да Брехт није „лагано“ штиво какво највише одговра савременом читаоцу који је брз и нескоцентрисан. Зашто онда Мајка Храброст и њена деца? Зато што нас нешто мора мисаоно подбости, испровоцирати, изломити како бисмо изашли из утрнулости и анестезиране обамрлости. Зато да бисмо били бољи.