Ако смо, а јесмо, пред великим избором и не знамо
шта да прочитамо када је толико нових наслова и имена, сигурна варијанта је
увек вратити се класицима. Поновљеним читањем увек се открије нешто ново што
пре нисмо приметили, или сада све другачије доживљавамо, или се не сећамо
прочитанога, па се изнова заљубљујемо, а књижевност јесте заљубљивање.
Не бих могла рећи да је Он класик, а свакако
јесте. Он је свевремен, универзалан, филозоф. Вратимо се дубокој мисли највећег
филозофа међу писцима, уму који превазилази све временске и друге оквире, и
прочитајмо Лучу микрокозму, филозофски спев о путовању душе у специфично
осликан простор на релацији рај – пакао.
Његош је Лучу посветио Сими Милутиновићу
Сарајлији и сама посвета која иде испред шест певања је својеврсно песничко
дело. Тема је драма људске егзистенције, дата као алегорија. Рођен на земљи
човек се маштом и мишљу уздиже и продире у свет као творачко биће. Како су
недостаци и зло стални пратиоци живота, Његош ће живот називати сновиђење, а
људску судбину смешним задатком.
Утемљење хришћанске торије о греху човека овде је доминантно, све је последица „праотачког греха“. Његош се удаљава од цркве и њених догми, јер према његовом виђењу људска душа преегзистира, постоји пре земаљског постојања као чисти дух. Платон је имао сличан угао посматрања у свом идеалистичком систему.
„Тајна чојку човјек је највиша“ – човеку је веома
тешко да упозна и схвати другог човека, истиче Његош.
Због дивљења светлости, Његоша су упоређивали са
персијским верским реформатором Заратустром. За песника је она божанског
порекла, и он је не обожава само у физичком смислу, већ и алегоријском, као
ред, хармонију, просвећеност, тако де се ум једначи са светлошћу. „Луча св'јетла“
је највиши облик човековог ума, интуиција која песника води кроз одгонетке на
метафизичка питања. Посвета се завршава личностима из српске историје – Душан,
Милош, Карађорђе – као снага и јединство, а онда осуда издајницима кроз имена
Вујица, Вук, Вукашин. Такође је повезао небеску издају са земаљском.
У првом певању песник тражи од искре као бесмртне
да се отргне од мрака, незнања и узнесе пут небеских поља. На том путу
уздизања, враћања праизвору, искра пролази кроз шест покретних и пет
непокретних небеса. Шесто је божије небо, има шест млечних путева (сам спев је
подељен у шест певања и тек у шестом се појављује Спасилац).
На том путу луча добија за вођу анђела. Небо је
приказано као велелепан ватромет ка коме хрле сунца, али се такође описује и
„шар“ који пружа црнокраке луче – Ад, Сатанин дом. После овог призора душа пада
у замор, али анђео храбри душу да истраје.
У другом певању луча улази у рајски врт где влада
хармонија и слога. Престо Бога је на брду од брилијаната и рубина, а изнад
престола се окреће сјајно божанско коло из кога милијарде сунаца „лију
свјетлост у опширну сферу“. Вечност је представљена као апсолутна и
безгранична. Анђео предлаже души да се напије са рајскога извора како би
увидела шта је узрок њеног пада из раја.
У трећем певању Бог је заузет стварањем света и
приказан је разговор између бога и архангела. Овде морамо направити паралелу са
Кантовим уверењем о хелиоцентричном принципу – јер и код Његоша, и код Канта,
Хаос се претвара у Космос у самом центру и шири се даље у круг.
Сатана је, као један од бесмртних духова, подигао
побуну против суверене власти, па је и Адама превео на своју страну – зато је
човек изгубио рај.
Архангел Михаило у четвртом певању покушава да
Сатану увери да поступа погрешно и да му истера таму и завист из пакосне душе,
али је Сатана задрт у уверењу да су сви духови једнаки и да је божја светлост
неоправдана. Овим Сатанина побуна добија оправдање, јер се он бори против
самовоље и жели да успостави једнакост владајућих. Миодраг Поповић је у
Сатаниној побуни видео интимну Његошеву побуну против властите склоности да
пристане на стварање јединствене српске државe са Александром Карађорђевићем,
као владаром, и Његошем, као патријархом.
Слика боја дата је у петом певању.У тој је борби
Адам ратовао прва два дана на страни Сатане, али се трећи дан покајао, што је
изазвало протест „војвода“ Ноелопана, Разеца и Аскеле (Наполеон, Цезар и
Александар Велики – Његош њихова имена наводи наопако и користи ананим, односно дволични палиндромски
израз). Сатана бива побеђен и заједно са својим легионима отеран је у пакао.
О судбини човековој, Адамовој, сазнајемо у шестом
певању. Због покајања Бог га не шаље у пакао, већ близу пакла ствара „шар“, Земљу.
Удахњује му и малу искру љубави, оставља му слободу воље и моћ разликовања
добра од зла. Од овога дела све се одвија на библијски начин – Ева греши,
рађају се и други грехови – братоубиство, потоп, идолопоклонство, на крају се
јавља божји син и освештава врлину.
Зашто прoчитати Лучу микрокозму? На животном путу
сви лутамо, тражимо се, наша душа се бори да утре свој пут, наилази на
искушења, некада је утопљена у мраку, некада је опточена светлошћу, некада нам
се чини да просто не можемо даље, немамо снаге и хтења, воље. Ако је ум као што
је био Његошев представио та лутања из свог угла, покушавајући да да на смислу човековој
егзистенцији, кроз своје цивилно и духовно делање, борећи се са свим силама
које је у себи носио, и осликао их у овом спеву, зар није утеха ако знамо да
нисмо једини, да нисмо изгубљени, да су и тако умни лутали као што и ми за
собом трагамо? Његоша треба читати да одморимо од ништавних медијских садржаја,
од те Пандорине кутије зване телевизор, од свих утицаја споља и подела које
међу нама, Србима, владају (делимо се на Обреновићевце и Карађорђевићевце,
четнике и партизане, Звездаше и Партизановце, вакцинисане и невакцинисане) и
узмемо добру, стару, проверену умност и вратимо себе на исправан пут, а то је
духовно просветљење у овој тами око нас, нашу лучу.
No comments:
Post a Comment